ИНТЕРВЈУ: ВОЈИСЛАВ МИЛУТИН, КЊИЖЕВНИК За вернике речи

Овца се цео живот боји вука. На крају је поједе пастир коме највише вјерује, вели Милутин у прологу, уз својеврсно упозорење: истините речи нису лепе; лепе речи нису истините… „Брат” је једно од најобимнијих дела савремене српске књижевности будући да се до сада објављена четири тома: „Опис ума”, „Школе римске”, „Попис страсти” и „Дело конац краси”, простиру на више од 1.650 страна, а у припреми су пети и шести.

Страхујете ли од тога да ће „Брат”, управо због свог обима, остати непрочитан?

– Да. Биће укупно 2.600 страна. Још треба да изађу из штампе два тома. Пети том, двоумим  се између наслова, „Коштац” или „Клаона” је завршен. Шести том „Нови варвари”  се приводи крају у рвању, боју са вештачком интелигенцијом. Сулудо и неразумно? Не. „Брат” је роман писан за ужи круг људи, за вернике речи, који размишљају својом главом и који ниједан исказ не прихватају здраво за готово, већ га подводе под сумњу и проверавају. Сумња је покретачка снага живота самог, па тако и културе и уметничког дела. Свестан сам да живимо у времену у којем је све брзо, од хране до књижевности. Обескрајени обешћу поседовања материјалних добара, која је плод грамзивости и пљачке, нови варвари, самозвани предводници људске врсте,  убеђују нас речју и силом да су посед и корист једина мера  човека. У том лудилу материјалног  мисао да је човек мера свега се убија. Људи су душом и духом све сиромашнији.  Свест о томе да је савремено доба лишено етике и поетике нагнала ме је да пустим песника и приповедача да заједно причају и певају. То је друга, условно речено, препрека за читање овог романа, јер је он саткан од проезије. Један мој пријатељ,  познати књижевни критичар, отворено ми рече: Војо, твој роман тражи целог мене, ја за њега немам времена јер  морам да живим од приказа и осврта који су често површни. И можда ће заиста бити мало оних који ће данас за романом “Брат” посегнути, али уверен сам, убеђен у то да ће доћи доба када ће се он читати.

Иако је реч о историјском роману, највећим делом смештеном у 17. век, у његовим је основама – пропаганда?

– Деведесетих година прошлог века био сам велики заговорник лепих речи „западне цивилизације”. Био сам  убеђен у то да они преносе вести, информације, док се сви други баве пропагандом. После свих дешавања на овим просторима почео сам да истражујемо корене, извор пропаганде, кад је озваничена кроз институције. И дошао сам до Конгрегације за ширење вере, коју је 1622. основао папа Гргур XV. Сишао сам у тај извор, обишао сваку жилу, сваки његов рукавац. Уместо вести испоручује нам се закључак, лаж! Хана Арент је наивно веровала да стално лагање нема за циљ да народ поверује у лаж већ је циљ да се у ништа не верује. Виљем Кејси, секретар ЦИА  крајем осамдесетих година прошлог века, недвосмислен је, јасан: „Знаћемо да је наш програм дезинформисања завршен када лаж буде једино у шта јавност верује.”  Роман  је спона сирових, сурових докумената, судбина људи који су заиста постојали – и маште. Замишљен је као  врста  трилера, у којем напетост  расте  до прснућа у четвртом тому, као у Равеловом „Болеру”.

Рукопис је у самом почетку растао као „Мрежа” да би тек негде пред улазак у штампу постао „Брат”?

– Као и данас, и у време о којем пишем људима је владала  мрежа,  мрежа сплетки, смицалица... Разлика је у томе што данас доушници нису потребни. Шта ће? Интернет, мрежа, најсјајнији је до сада измишљени алат  лажи за уништавање човекове мисли и убијање душе. Ми смо изашли из стварности и ушли  у машине. Сада се ми њима прилагођавамо, уместо оне нама. Будући да је главна нит радње смештена у једну породицу, да прати однос два брата, које ни сестра не може да помири, јер старијег под своје ставља Римска курија, школује га и потом враћа како би преверавао - ипак ми је на крају био ближи назив „Брат”. Уосталом, сви смо ми браћа. Овај назив  ће нас довести и до Великог брата који  узгаја ново стадо на својим ливадама и своме тору, нове варваре. Велики брат је зло које се непрекидно школује и усавршава.

У роману једног од јунака „оптужују” да живи више са књигама и природом, да лута кроз повјест и не види шта се на јави догађа; да бежи од збиље... Колико је тим речима писац заправо описао – себе?

– И мало и много. Одавно сам ја  мртав за књижевну стварност. Нисам прилагодљив и уклопљив у збиљи важећем књижевном и читалач- ком укусу, канону. Сулудо и неразумно? Не! Побегох из збиље да њену суштину разоткријем. Четири су ми  ослонца: документ, писма у роману обухватају више од 150 страна ; природа,  трагање за Богом увек нас доведе пред природу; писана реч-књижевност, филозофија..., од мистика са истока до Пруста, Џојса и човека без особина – Роберта Музила; те машта. Шта је писац који маште нема?

Ненин ће рећи да је „Брат” „опора књига у којој из сваког ретка избија поезија”?

– Србољуб Митић има стихове: Опесми свет.  Њега сматрам за једног од највећих  српских песника. А за Србољуба је мало ко чуо.  Његова је, заправо наша, несрећа што је имао само четири разреда основне школе па га ни критичари ни теоретичари не узимају за озбиљно... Дакле, у „Брату” сам пустио приповедача и песника да се смењују.  Дању се даривају речи а ноћу душа. Мисао сам заогрнуо у једноставност, трудио се да језик романа буде „дечји”, с обзиром на то да само код деце још има присности и неискварености. Покушао сам и да, колико год је то могуће, буде очишћен од туђица. И да буде веродостојан. На пример, не може у 17. веку топовско ђуле да разбије иверицу.  Наравно, користио сам при томе бројне алате које књижевност нуди, попут алегорије, ироније, сарказма... Први пут да сам  задовољан оним што сам написао. У прологу романа стоји: “Не стрепим од било чијег мишљења и суда у вези са овом проезијом.  Тело је сурово место. Душа се чини лепшом.”

Мирослав Стајић