ФИЛОЗОФСКИ ПОГЛЕД НА ЈЕЗИК НАДЕ: Идентитет у капсули културе

Људска заједница је прво откровење језика. Речи комуна и комуникација указују да једну заједницу пре свега творе они који међусобно комуницирају. Или на, словенским језицима, општину чине они који међусобно опште.  Небитно је чак која реч је старија – овде се сустичу према исходиштима, ако се гледа у еволуционистичком кључу, а према сврхама ако бисмо заузели креационистичко становиште. А можда би најплодотворније и растерећено сваког предубеђења било да употребимо Кантов израз за естетско као најузвишенији облик доживљаја света – сврховитост без сврхе.

Управо та дубока повезаност језика и заједнице прва је епифанија идентитета. После се, готово у геолошким распонима, развијају други аспекти идентитета као што су обичаји и на њима заснована етика, па територија, симболи, заједничка прошлост и култура. Геномске матрице нису занемарљиве, али културно обликовање представља non plus ultra идентитета. Чак и позивање етногенетичара на хапло распореде представља у доброј али прикривеној мери путоказе према културним и етнопсихолошким  пакетима наслеђа. Због тога је етногенеза помало културно-расистички феномен.

Хајдегер још 1946. године обзнањује да језик није само средство комуникације него је кућа бића. За српски народ то би могло да буде аксиом. Кроз векове расејан по ободима различитих царстава, чекајући 1804. и друге године ослобођења овај народ станује у тој кући, понекад климавој и трошној, али паорски издржљивој, понекад дворски раскошној као у „Лучи Микрокозми“, авангардној као у суматраизму или мистичној као код Анастасијевића...најчешће пак  у жамору пијаце и кафане. Али тај језик је истовремено био слика наших одбљесака стварности у три царства или у недохватљивим скитовима и катунима, у чобанским спевовима заборављеним већ наредног тренутка али зато вечним у принципима.  Српски језик је био завера за један бољи свет. 

То је језик наде. Понекад је мирисао на балегу овце хранитељице а понекад на тамјан – у Београду је 1936. преминуо последњи изданак породице у којој се у домаћој комуникацији говорило црквенословенски као омаж стубовима вере и сећања на родоначелнике. Зар није Змајева поетика онтолошка брана оном несрећнику који из Париза злобно поручује да се „српска деца више никада неће смејати“. Али Пура Моца је, исто као и Хаклбери Фин, управо та сила и ватра вечне и неугасиве довитљивости нишчих и радовање чистом постојању -  евхаристија. Због њих је, због нас, Господ и створио свет.

Иако је Де Сосир подразумевао чисту случајност у обликовању речи, супротна мишљења тврде да ипак постоји веза између фонетике и бића ствари, да звук није само струјање ваздуха. На неки начин Бенедето Кроче је примењив као адвокат овакве теорије јер каже да форма никада није одвојена од садржаја. Ваљда је то покренуло Гетеа да урони у мистеријум српског језика. А ми бисмо могли позвати Шекспира за сведока да је идентитет капсула бића која нема димензије, која је и најмања и највећа ствар у свету: „Господе“ вели он „могао бих бити затворен у орахову љуску и сматрати себе господарем бесконачног свемира!“  А у тој капсули идентитета  пенуша царство речи, историјско трајање и епопеја, драме и славолуци нашег народа, овековечена сећања, речју, блистави двор српског језика!  

Драгољуб Којчић