FILMSKA KRITIKA "Volja sinovljeva": Sablja postapokaliptična

 Ta prognoza čuvenog fizičara bila je, između ostalog, verovatni, pa i podrazumevajući podsticaj i za tvorce aktuelnog domaćeg filmskog ostvarenja “Volja sinovljeva”, koje, već nazivom arhaičnog prizvuka nagoveštava i nešto, moguće je originalno, dakle, i nešto jako prepoznatljivo, i nešto sa lokalnom aromom. Tako, ko pogleda “Volju sinovljevu”, neće imati sumnju da inspiraciju reditelj Nemanja Ćeranića i scenarista Strahinja Madžarević crpu iz sopstvene filmofilske strasti i da su, radeći na ovom filmu, stvorili priliku za njeno osvešćenje, ali i u praksi proveru naučenog/zapamćenog. Dobrim delom im je to i pošlo za rukom, što znači da im nije trebalo puno da ovo ne bude propuštena šansa, da se dosegne ono vrhunsko, kada je reč  o pravom zabavnom, akcionom spektaklu, najpre namenjenom širokoj publici da ga gleda na velikom ekranu.  
U svakom slučaju, svet kakvim ga znamo poslednjih stotinak godina, u “Volji sinovljevoj” uništene je u nukleranoj katastrofi. Sa neba umesto kiše padaju nagrizajuće kiseline, a preživeli žive u bedi, bolesti, dok vlada pravo najjačeg. Od oružja ostalo je uglavnom ono hladno, dok su meci i duge cevi raritet kojim raspolažu samo najmoćniji. Vidimo to delom, u uvodnim, animiranim sekvencama filma - kao estetski i produkciono štedljivo domišljatom prologu za ono što će uslediti. A to je da u jednoj zimskoj noći, u kafani u bespuću, pred opakom družinom, moguće je lopova koji se spremaju za akciju, pridošli slepi guslar sa dečakom koji ga vodi, (u skoro tarantinovski napetoj atmosferi) za čašu vode, zapravo goli život, kroz pesmu, epski plete priču o poduhvatu Jovana (iz daleka) Aberdareva (Igor Benčina). On je nešto između stvarnog čoveka i mitskog junaka, na putu sa puno prepreka, koji treba da prođe do ispunjenja svog plemenitog ali i osvetničkog čina. Jovan je poseban jer je i izabranik čudotvorne, moćne sablje, koju traži, nalazi, gubi i opet do nje dolazi da bi uz njenu pomoć stigao do cilja, pa i nastavio pravedničku tradiciju predaka. 

Još puno toga nagurano je u ovu, zamalo beskrajnu priču, počevši od likova kao što je Jovanova ljuba Anđelija, odbegla sestra Marija, preko, već po imenima živopisnih antagonista: Tuđin, Despot, Barjaktar, Glasnik, Glava, Zidar... do plemena/bandi koja žive u mračnom gradu pod kulom: u službi Despota Crvenoglavih, kiselom  kišom unakaženih Pokislih i onih skoro istrebljenih, opstanku kroz gajanje žita okrenutih, Zrnoljudi.Čitav jedan svet nalik srednjovekovnom (pomalo i onom iz “Pobesnelog Maksa”), a u budućnosti, nastao posle pustoši na zemlji koja je proizvela pustoš u ljudima da bi društvo vratilo vekovima unazad. Dobro je to učvršećen okvir i postavljena osnova, ali za potku tako izvezenu da ne opravdava u punoj moći autorske želje, pretpostavljene zadatke i očekivanja.

Gledano iz žanrovskog ugla, cela filmska konstrukicija preteranog je gabarita, a nevelike specifične težine, pa ostavlja utisak nedovoljno dinamičnog, a baroknog mega goblena čije je oživaljavanje u protoku vremena zahtevalo, ako ne više daramaturške veštine, ono posvećenja. Tako “Volja sinovljeva”, za ovdašnje prilike nadilazi mnoge standarde, te briljira na vizuelnom planu, ostvarenom  atmosferom i odlično pogođenom ikonografijom, vrlo dobrim kostitimima i maskama, doslednom stilizacijom i gotovo besprekornom fotografijom. Ono što filmu nedostaje je dinamičnost i bolja organizacija i povezivanje brojnih epozoda, prvenstveno na emocionalnoj ravni, koja ma koliko da je za ovakvu vrstu filma očekivano rudimentarna, ipak mora biti efiksanija i uverljivija.  

Vladimir Crnjanski