FILMSKA KRITIKA: PRVA KLASA Pun gas

Njihove nastupe na trkalištu prati čovek iz inostranstva, koji bira najbolje za GT3 takmičenja. Polazna je to tačka priče filma „Prva klasa: Pun gas”, ali i moguća alegorija koja opisuje nekadašnju Jugu pred raspad i sve ono što se nije dalo naslutiti. Asocijacija je skoro neizbežna jer se u filmu trkaju jugići, nekadašnja nacionalna klasa, koja je došla posle popularnih fića nacionale, dok ovdašnje večne naravi kroz glavne i prateće likove oživljavaju kao autohtoni folklor. Sve u svemu: siroti smo, ali volimo da živimo i najbolji smo kada nam je najteže. Polušalu na stranu, „Prva klasa: Pun gas”, medijski prvo stidljivo najavljivana kao nastavak filma „Nacionalna klasa” Gorana Markovića, pa ipak do kraja okarakterisana kao omaž, samo je još jedan pokušaj ovdašnjih filmskih pregalaca da ispričaju još jednu priču i naprave nešto što bi ličilo na pravi, kao nekad, domaći bioskopski, žanrovski jasno definisan hit film.

Ko pogleda ovo ostvarenje u režiji Vladimira Miće Popovića (pamtimo ga po jednoj od epizoda omnibusa „Flert” iz 2005. godine), a po scenariju Radeta Ćosića i Zorana Mitrovića, uveriće se da elemenata uzora ima, ali i da je on ostao daleko, na horizontu, nedosegnut. Ipak, pošto se ovde, iz generacije u generaciju istorija uvek piše iz početka, „Prvu klasu” valja sagledati kao ovovremeni, čak malo i ludo hrabri poduhvat i produkt. Nažalost, produkt kojem od svega pomalo, a u konačnom zbiru i dosta toga nedostaje.

Zaista, gotovo samoubilački deluje pored svih onih uspelih, pa i osrednjih, a puno gledanih i, kada su se pojavili, fascinantnih filmova vezanih za trke četvorotočkaša, bilo onih formalnih sportskih ili divljih uličnih („Rush” 2013, „Fast and Foriuos”/Paklene ulice 2001), danas u Srbiji, u skromnim produkcionim i tehničkim uslovima, praviti film u kojem treba što uverljivije dočarati auto-trke, pa i čitav milje oko trka, pa bio on i naški siromašan. Tako scene i sekvenca sa trkališta, koje na to jedva da i liče, deluju mlako umesto da su tačke akcione kulminacije i tenzije. Pa i jugići, oni trkački, za sve one koji su imali priliku da ih vide uživo, recimo na Mišeluku ili na Ušću, tek donekle liče na prave. Kada je već tako, adut je moglo biti sve ono što se dešava van kruga piste: ljubav, porodica i prijatelji, jer kada je prvo bilo nemoguće bolje napraviti, ovde nije smelo nimalo da se omane. Ali jeste, jer uraditi nešto polovično najčešće nije dovoljno ni za prosečno, kada je film u pitanju. A temelj svega je scenario, kojem je trebalo bar još nekoliko ruku i fino poliranje. Rade Ćosić, pored toga što je scenarista i producent, glavni je glumac u ulozi flegmatičnog Bebe, najzaokruženijeg lika – gubitnika u životu, a pobednika na pisti, dok je njegov timski takmac kolerični Nemac – oličenje fanatične posvećenosti i proračunatosti usmerene ka cilju, kojeg igra Miodrag Radonjić, izgleda, i napisan je i donesen na ekran kao nepotrebno i preterano nesimpatična karikatura. U ulozi bivše i buduće Bebine devojke, Matea Milosavljević, zanimljivom pojavnošću, gestom i replikama bolje je delovala kao Ćosićeva partnerka, dok joj je u scenama sa Radonjićem to teže polazilo za rukom. Nenad Jezdić kao zaboravljeni as i Ljubomir Bandović kao verni njegov sapatnik i auto-mehaničar, sa sigurnošću veterana, ispunili su zadate im zadatke, dok sa uplivima komičkog, za šta su bili zaduženi Andrija Milošević i Ervin Hadžimurtezić, gledalac sofisticiranijeg ukusa može imati problema. U ulozi Bebine majke, Olga Odanović na malom prostoru dala je lep portret dementne osobe, dok Hristina Popović, koja može sve, i ovde sa prirodnom ležernošću sugestivno igra ispočetka tvrdokornu ćerku poslovnog čoveka, koja raskida sponzorstvo sa propalim klubom. 
Mada nije teško pogoditi, za sve one koji će film pogledati nećemo otkriti šta će se zbiti na kraju. Ipak, stvarna sudbina Juge, ovde kao alegorije, na sreću, nije do kraja ispunjena.