ФИЛМСКА КРИТИКА "Воља синовљева": Сабља постапокалиптична

 Та прогноза чувеног физичара била је, између осталог, вeроватни, па и подразумевајући подстицај и за творце актуелног домаћег филмског остварења “Воља синовљева”, које, већ називом архаичног призвука наговештава и нешто, могуће је оригинално, дакле, и нешто јако препознатљиво, и нешто са локалном аромом. Тако, ко погледа “Вољу синовљеву”, неће имати сумњу да инспирацију редитељ Немања Ћеранића и сценариста Страхиња Маџаревић црпу из сопствене филмофилске страсти и да су, радећи на овом филму, створили прилику за њено освешћење, али и у пракси проверу наученог/запамћеног. Добрим делом им је то и пошло за руком, што значи да им није требало пуно да ово не буде пропуштена шанса, да се досегне оно врхунско, када је реч  о правом забавном, акционом спектаклу, најпре намењеном широкој публици да га гледа на великом екрану.  
У сваком случају, свет каквим га знамо последњих стотинак година, у “Вољи синовљевој” уништене је у нуклераној катастрофи. Са неба уместо кише падају нагризајуће киселине, а преживели живе у беди, болести, док влада право најјачег. Од оружја остало је углавном оно хладно, док су меци и дуге цеви раритет којим располажу само најмоћнији. Видимо то делом, у уводним, анимираним секвенцама филма - као естетски и продукционо штедљиво домишљатом прологу за оно што ће уследити. А то је да у једној зимској ноћи, у кафани у беспућу, пред опаком дружином, могуће је лопова који се спремају за акцију, придошли слепи гуслар са дечаком који га води, (у скоро тарантиновски напетој атмосфери) за чашу воде, заправо голи живот, кроз песму, епски плете причу о подухвату Јована (из далека) Абердарева (Игор Бенчина). Он је нешто између стварног човека и митског јунака, на путу са пуно препрека, који треба да прође до испуњења свог племенитог али и осветничког чина. Јован је посебан јер је и изабраник чудотворне, моћне сабље, коју тражи, налази, губи и опет до ње долази да би уз њену помоћ стигао до циља, па и наставио праведничку традицију предака. 

Још пуно тога нагурано је у ову, замало бескрајну причу, почевши од ликова као што је Јованова љуба Анђелија, одбегла сестра Марија, преко, већ по именима живописних антагониста: Туђин, Деспот, Барјактар, Гласник, Глава, Зидар... до племена/банди која живе у мрачном граду под кулом: у служби Деспота Црвеноглавих, киселом  кишом унакажених Покислих и оних скоро истребљених, опстанку кроз гајање жита окренутих, Зрнољуди.Читав један свет налик средњовековном (помало и оном из “Побеснелог Макса”), а у будућности, настао после пустоши на земљи која је произвела пустош у људима да би друштво вратило вековима уназад. Добро је то учвршећен оквир и постављена основа, али за потку тако извезену да не оправдава у пуној моћи ауторске жеље, претпостављене задатке и очекивања.

Гледано из жанровског угла, цела филмска конструкиција претераног је габарита, а невелике специфичне тежине, па оставља утисак недовољно динамичног, а барокног мега гоблена чије је оживаљавање у протоку времена захтевало, ако не више дараматуршке вештине, оно посвећења. Тако “Воља синовљева”, за овдашње прилике надилази многе стандарде, те бриљира на визуелном плану, оствареном  атмосфером и одлично погођеном иконографијом, врло добрим коститимима и маскама, доследном стилизацијом и готово беспрекорном фотографијом. Оно што филму недостаје је динамичност и боља организација и повезивање бројних епозода, првенствено на емоционалној равни, која ма колико да је за овакву врсту филма очекивано рудиментарна, ипак мора бити ефиксанија и уверљивија.  

Владимир Црњански