FILMSKA KRITIKA Megdan: Između vode i vatre

Pobrojano je zasigurno na umu imao i Aleksa Balašević, novopridošlica u svet domaćeg filma kao idejni tvorac i autor scenarija, i u produkcionom delu realizator igranog ostvarenja „Megdan: Između vode i vatre”. No, stići do onog najpoželjnijeg ishoda nije što i proći rosnim poljem, već na bojnom se polju suočiti sa brojnim kreativnim zadacima i zahtevima koje filmotvorstvo pred njegove borce postavlja.
Priča „Megdana” prati Petra (Viktor Savić), nekada perspektivnog vaterpolistu, danas izbacivača u folkoteci, koji dobija možda i okasnelu šansu da se oproba kao MMA borac (Mixed Martial Arts, u prevodu mešovite borilačke veštine). Ophrvan je tragedijom iz prošlosti i teretom krivice i za njega je jedini motiv ulaska u ring da pomogne svom nekadašnjem treneru (Radoje Čupić) i vaterpolo klubu koji je, kao neprofitan i nekoristan, pred izbacivanjem iz sportskog centra i konačnim gašenjem. Sve ostalo je u najboljem smislu reči nepohodan kliše: i „nemoguća” ljubav sa princezom iz više klase Jovanom (Nina Seničar), i komično pogubno pokretačko prisustvo njegovog mendžera i sponzora Žeke (Enis Bešlagić), stalno na ivici propasti i zakona, a u službi manjkavih poteza, i bogata skorojevićka elita za čije se pare borci tuku, a i donese im ih, i gotovo mistični zen učitelj borilačkih veština Basta (Vojin Ćetković), kao i čitava galerija slikovitih gadnih tipova, bodigarda i uterivača dugova iz polukruga našeg nekadašnjeg bratstva i jedinstva. Petra tako, zajedno sa njegovom družinom, na putu preko trnja do, da kako, nego zvezda, pratimo od borbe do borbe, od Novog Sada, Maribora... do Kišnjeva i nazad, a usput se dešava i jedan ekskluzivan (ne)legalni meč u zatvoru. Tu su svoje manje ili više logično mesto našli i omaži nekim od značajnih stvarnih, živih lokalnih i internacionalnih MMA legendi.

Tek, cela stvar ovako ne deluje nezanimljiva, ako ne i obećavajuća. Međutim, đavo koji kvari potpunu sreću krije se u „detaljima”. Prvo o onome što vredi i na dobrom putu održava liniju ozbiljnog dramskog i akcionog naboja „Megadana”. Glavni lik Petar je zaista u koži i umu Viktora Savića. Predstavljen je sa punim integritetom i kompetentnošću u svim situacijama u koje je postavljen, pa i onim, posebno za uverljivost, bitnim veštinama u ringu. Vojin Ćetković u tipizirani lik neobičnog instruktora unosi dozu originalnosti i mistične tenzije, dok Radoje Čupić sa pravom merom i sugestivno filmu daje nešto od velikog kvaliteta malog, običnog čoveka koji uprkos svemu ostaje dosledan u svojoj ljudskosti. Enis Bešlagić, kao nespretni menadžer i lik u raskoraku sa svojim poslom i svetom oko sebe, sa ulogom da humorno relaksira ozbiljnost situacije, rutinski, ponegde i prenaglašeno, obavlja svoju funkciju, ostavljajući utisak ne baš najboljeg tajminga i odmerenosti. Ostatak glumačke ekipe imao je priliku, a reklo bi se i sposobnost da se tek tu i tamo odmakne od statista i potpuno integriše u atmosferu. 

Za bolju protočnost i potencijalnu uzbudljivost, istina, dobro postavljene priče i uverljive motivacije, ponuđeno obilje svega trebalo je bolje organizovati i izbalansirati. Teret odgovornosti za to najviše pada na nekoherentnu rediteljsku egzekuciju i nestalnu posvećenost da se održi jedinstven dominantan štimung pretpostavljenog i legitimnog žanrovskog miksa sportske drame i romanse. „Megdanu” i na vizuelnom planu nedostaje doslednost i veća stilska ujednačenost. Tako se povremenim iskliznućima u estetiku muzičkog spota pre nehotično razotkriva medijska lažna pompeznost specifičnog sportskog miljea, a i nadomešćuje nesposobnost uspostavljanja unutrašnjeg pravog ritma i dinamike filma. Tako i sekvence običnog života, kako bi se učinile većim od njega, ponekad deluju kao reklamni spotovi koji se teško stapaju sa realnom dramom glavnog junaka i njegovim socijalnim bekgraundom. 
Praviti žanrovski, bioskopski film u ovadašnjim uslovima je već duže ozbiljan i nimalo lak posao, koji zahteva i posvećenost u glačanju materijala, i oprez i meru kada se poseže za instant rešenjima.  

Vladimir Crnjanski