FILMSKA KRITIKA "IZOLACIJA": Puna šuma laži

No, kritički angažman svakako nije glavna intencija ovog ostvarenja solidnih dometa, već je pre dobar alibi, čak i čvrst okvir za ubedljiv srpski psihološki triler sa elementima horora. 
Od ovog mesta, ko želi da pogleda film, treba da odustane od daljeg čitanja teksta jer će se neminovno suočiti sa detaljima priče, čime bi mogao da naruši čar sopstvene premijerne percepcije „Izolacije”. 
Dakle, sve počinje psihijatrijskim veštačenjem mladog zatvorenika Jovana (Miloš Biković), kroz koje saznajemo šta mu se prethodno dogodilo. A počelo je tako što je kao biolog dobio posao iz sopstvenih snova. U dubokoj šumi zadatak mu je da u modernoj osmatračnici putem video-nadzora prati i snima šta se dešava u prirodi u krugu od osam kilometara. Svakodnevno treba i da zameni baterije na brojnim kamerama postavljenim na stabla isprva čarobne šume. Već za 24 sata šuma postaje čudna, a onda i jeziva. Ne po sebi, već po onome što se u njoj zbiva. A nevolje i u prirodi, u najvećem broju slučajeva, potiču od samog čoveka, pa tako i Jovan na ekranima, a i uživo, zapaža kretanje čudne maskirane prilike. Susreće lokalca (Miki Krstović), koji podgreva njegova uznemirujuća zapažanja o uljezu, a kad se vraća u osmatračnicu, zaključana vrata zatiče otvorena. Noć je vreme za jezive zvuke i Jovanove košmare, što na javi, što u snu. Uzgred, i poslodavci se ne ponašaju baš sasvim normalno – sa Jovanom komuniciraju samo preko satelitskog telefona, koji nekad i ne radi, dok čovek koji ga je dovezao nije baš raspoložen da se u šumi zadržava više nego što mora, pa odjuri bez objašnjenja. Kad počne da nailazi i na leševe koji nestaju, Jovan je doveden do izbezumljenja... 

I tada saznaje da je u inverznom „Trumanovom šou” – horor rijalitiju „Izolacija”, koji oduševljenom gledalištu pokazuje „gde su granice ljudskog straha”. A one, kada se stalno pomeraju, bude instinkt samoodržanja, za koji nije bitno jesu li zamućene, da li je nešto stvarno ili fingirano. Tako žrtva televizijske stvarnosti, sada zvezda rijalitija koja ostaje zauvek onesposobljena da pakleno osmišljenu igru razluči od stvarnosti, postaje i ubica. Da ipak pomogne, a zapravo stvar učini još jezivijom, tu je medijski mogul nalik jednom ovdašnjem, koji Jovanu nudi da bira između propasti odustajanja ili „spasenja” u nastavku učestvovanja u „Izolaciji”. Kako otvoreni kraj sugeriše, toj igri nema kraja, ni po cenu novih stvarnih žrtava, a zarad dobrog gledalačkog rejtinga i prateće enormne zarade.

Kako u scenarističkom predlošku, tako i u njegovoj realizaciji, autori su se svojski potrudili da ispune sve zahteve žanra, ali klišeima dodajući nešto od originalnosti, dosledno i precizno razvijajući i motiv gaslajtninga – psihičkog zlostavljanja u čijim je temeljima namera da se nečijim životom i emocijama upravlja zarad samo svojih ciljeva.
U gotovo dve trećine filma, dramaturškim ekonomisanjem ostvarena je rastuća tenzija, dok je antiklimaks dat u nekoliko faza, a nastupa razotkrivanjem rijaliti šoua i njegove pozadine. To je u odnosu na prethodni šumski segment filma možda i manje ubedljiv deo „Izolacije”. Užas specifičnog televizijskog bekgraunda dat je donekle preterano izveštačeno, teatralno i kičasto, što jeste blisko realnosti, ali umanjuje poentu i mračnu sliku opasnog mastermajnda rijaliti užasa.
Miloš Biković je ostvario sugestivnu ulogu našavši pravu meru za tumačenje lika koji je izložen svojevrsnoj torturi, ali i spreman da deluje, dok igra ostatka glumačke ekipe uglavnom korektno ispunjava dobro im postavljene zadatke. „Izolacija” je vredna gledanja i zato što je
u svim segmentima dobro spakovan film, čija je priča usklađena sa raspoloživim produkcionim uslovima, što se u domaćoj kinematografiji ponekad prenebregava. 

Vladimir Crnjanski