ФИЛМСКА КРИТИКА Мегдан: Између воде и ватре

Побројано је засигурно на уму имао и Алекса Балашевић, новопридошлица у свет домаћег филма као идејни творац и аутор сценарија, и у продукционом делу реализатор играног остварења „Мегдан: Између воде и ватре”. Но, стићи до оног најпожељнијег исхода није што и проћи росним пољем, већ на бојном се пољу суочити са бројним креативним задацима и захтевима које филмотворство пред његове борце поставља.
Прича „Мегдана” прати Петра (Виктор Савић), некада перспективног ватерполисту, данас избацивача у фолкотеци, који добија можда и окаснелу шансу да се опроба као ММА борац (Mixed Martial Arts, у преводу мешовите борилачке вештине). Опхрван је трагедијом из прошлости и теретом кривице и за њега је једини мотив уласка у ринг да помогне свом некадашњем тренеру (Радоје Чупић) и ватерполо клубу који је, као непрофитан и некористан, пред избацивањем из спортског центра и коначним гашењем. Све остало је у најбољем смислу речи непоходан клише: и „немогућа” љубав са принцезом из више класе Јованом (Нина Сеничар), и комично погубно покретачко присуство његовог менџера и спонзора Жеке (Енис Бешлагић), стално на ивици пропасти и закона, а у служби мањкавих потеза, и богата скоројевићка елита за чије се паре борци туку, а и донесе им их, и готово мистични зен учитељ борилачких вештина Баста (Војин Ћетковић), као и читава галерија сликовитих гадних типова, бодигарда и утеривача дугова из полукруга нашег некадашњег братства и јединства. Петра тако, заједно са његовом дружином, на путу преко трња до, да како, него звезда, пратимо од борбе до борбе, од Новог Сада, Марибора... до Кишњева и назад, а успут се дешава и један ексклузиван (не)легални меч у затвору. Ту су своје мање или више логично место нашли и омажи неким од значајних стварних, живих локалних и интернационалних ММА легенди.

Тек, цела ствар овако не делује незанимљива, ако не и обећавајућа. Међутим, ђаво који квари потпуну срећу крије се у „детаљима”. Прво о ономе што вреди и на добром путу одржава линију озбиљног драмског и акционог набоја „Мегадана”. Главни лик Петар је заиста у кожи и уму Виктора Савића. Представљен је са пуним интегритетом и компетентношћу у свим ситуацијама у које је постављен, па и оним, посебно за уверљивост, битним вештинама у рингу. Војин Ћетковић у типизирани лик необичног инструктора уноси дозу оригиналности и мистичне тензије, док Радоје Чупић са правом мером и сугестивно филму даје нешто од великог квалитета малог, обичног човека који упркос свему остаје доследан у својој људскости. Енис Бешлагић, као неспретни менаџер и лик у раскораку са својим послом и светом око себе, са улогом да хуморно релаксира озбиљност ситуације, рутински, понегде и пренаглашено, обавља своју функцију, остављајући утисак не баш најбољег тајминга и одмерености. Остатак глумачке екипе имао је прилику, а рекло би се и способност да се тек ту и тамо одмакне од статиста и потпуно интегрише у атмосферу. 

За бољу проточност и потенцијалну узбудљивост, истина, добро постављене приче и уверљиве мотивације, понуђено обиље свега требало је боље организовати и избалансирати. Терет одговорности за то највише пада на некохерентну редитељску егзекуцију и несталну посвећеност да се одржи јединствен доминантан штимунг претпостављеног и легитимног жанровског микса спортске драме и романсе. „Мегдану” и на визуелном плану недостаје доследност и већа стилска уједначеност. Тако се повременим исклизнућима у естетику музичког спота пре нехотично разоткрива медијска лажна помпезност специфичног спортског миљеа, а и надомешћује неспособност успостављања унутрашњег правог ритма и динамике филма. Тако и секвенце обичног живота, како би се учиниле већим од њега, понекад делују као рекламни спотови који се тешко стапају са реалном драмом главног јунака и његовим социјалним бекграундом. 
Правити жанровски, биоскопски филм у овадашњим условима је већ дуже озбиљан и нимало лак посао, који захтева и посвећеност у глачању материјала, и опрез и меру када се посеже за инстант решењима.  

Владимир Црњански