ДНЕВНИКОВ ЕСЕЈ О сну и стварању

У средини хоризонта никад се ништа пресудно не догађа. Оно што се помаља на рубовима одлучује о предстојећем дешавању. Сан је руб књижевне фантазије. Он је срце књижевне истине. У њему ствари превазилазе реалност чији појам је ионако варљив.

Рекао бих да песништво, приповедање и роман тек нуде могућност да буде раскривена истина прекривена тајнама. Они су попут опита. Конструишу и реконструишу околности у којима се одиграва живот. И онда бива видљиво све што је скривено. Стављају у погон замрло срце које тако почиње опет да куца.

Сећам се како сам дуго, у детињству, мислио кад снег веје да он пада кроз васцели космос. И могао сам разговетно да чујем то вејање снега. И могао сам да осетим како ми душа онда тоне у сан. Потом ми се чини да је неко сео на постељу у којој спавам. Сео је и почео да ми прича.

Многе су приче, рецимо, одсањане. Оне су ми доказ да приповедање потиче ниоткуда. Долази и одлази. Чудотворно приповедање. У њему се стичу све могућности света. Подучава нас у томе како ова или она могућност постаје наш живот. Оно је попут неисцрпног каталога реалности које су се обистиниле или тек чекају да се обистине. 

Али најважније ствари ми се одигравају у полусну. Није то ништа магловито као што изгледа кад се дешава у дубоком сну. Није то ништа оштро и болно са чим се суочавамо у будном стању. У полусну смо свега свесни. Осећамо да нас све тишти. И то је живот. Иако нисмо на ногама него се крећемо на штулама. Свако од нас има ногаре и на њима скакуће. Централа у полусну је ногаријум. Кад нам се ногаре поломе, одлазимо у Централу на поправак. То је аутоматска радња. Кад машине почну да раде на нашим ногарима, оне се не заустављају на њима него поправљају све од чега се састојимо. Напослетку смо потпуно обновљени. Најбоље у томе је што више нисмо исти, нисмо они који смо били пре поправке, чак и не знамо какви смо били раније. Баш је добро што постоји полусан. Он је најсрећнија ствар која нам је дата.

Расејаност свакако има везе са такозваним будним сновима или сањарењем који нас надахњују, и то не само у писању него и у читању. Има истине у помисли да и за читање човек мора бити надахнут.

Кад ме је сањивог, у зору, полицајац у цивилном оделу из куће извео и фићом одвео у Службу безбедности на испитивање, на свако питање сам могао само да кажем: „Молим вас, поставите ми следеће питање.“

Испитивали су ме због песама које сам као уредник објавио у часопису  „Дело”. На крају сам морао да прецртам сав њихов записник истраге као нетачан и напишем и потпишем сопствену верзију. И данас се питам како сам успео да се за то изборим. Вероватно су схватили да од мене нема користи на предстојећем суђењу песнику. 

Нису могли да ме убаце у сведока оптужбе, а нису хтели да будем сведок одбране. Можда сам био сувише самосвестан и осион? Моје читање песама се од њиховог разликовало као што се разликују сан и јава. Моје читање има везе с мојим писањем. Али ако постоји извесна приповедачка осионост код мене, она не може трајати дуго, јер ни ја нећу још дуго живети.

Код неких песника, у њиховом делу видимо само одступања и изопачења, којима се онда дивимо. Не примећујемо шта је иза тога чему се дивимо. У поезији избијају зраци који путују споро до читалаца, као светлост са далеке звезде. Могло би бити и да зраци мојих прича и романа путују до вас исто тако споро као светлост са звезда на рубу космоса. 

Јовица Аћин