Uručene nagrade zadužbine „Branko Ćopić”
NOVI SAD: U Klubu Srpske akademije nauka i umetnosti juče je upriličeno uručenje nagrada iz Fonda Zadužbine Branka Ćopića, koje su dobili Slobodan Mandić za roman „Regina Panonija", Alek Vukadinović za knjigu „Pod prozorom mojim okean zeleni" i Selimir Radulovićza poetsku zbirku „Sedam malih drhtaja".
Posvećujući svoje slovo zahvale vedrom smejaču i zasmejaču, kako je Ćopića nazivao Borislav Mihajlović Mihiz, Radulović je ocenio da je taj veliki pisac bio neizlečivo tužne duše, jer je znao da je ona setna, meka i detinjasta, a život oštar kao sečivo, i da je čovek dobar ne onoliko koliko, u svom torbaku, ponese hleba, nego koliko mu u raspevani glas stane srca.
„Skender Kulenović beleži u Letopisu Matice srpske, iz 1963. godine, u tekstu Prijateljstvo poezije i poezija prijateljstva, da je Branko Ćopić svoje tri pesničke knjige - Čarobna šuma, Deda Trišin mlin, Partizanske tužne bajke - izvadio iz krletke dečjeg pesništva i stavio, bez straha, na njihovo mesto, među srebrima i zlatima naše poetske reči. Ovom sudu se može malo šta dodati i oduzeti”, istakao je Radulović, dodajući da je gotovo svaka Ćopićeva knjiga, ističe radulović, mašteno je vrelo koje nas upućuje ka čudesnim krajolicima detinjstva i nevinosti.
No, autor „ Sedam malih drhtaja” istovremeno ukazuje i na jedan detalj, iz prologa Bašte sljezove boje, koji svedoči i o Ćopićevom dalekometnom prodoru ka neveseloj slici savremenog čoveka i savremenog sveta. Ćopić, naime, veli da je naslutio neku apokaliptičnu neman s kosom smrti, pitajući se ko su ti tamni yelati u ljudskom liku, te da li, i njega, čeka isti kraj u svetu kojim jezdi kuga s kosom. „Mogu da zamislim kako bi se on, danas, u ikumeni koja je u plamenu, podsmevao svim talasima, životnim, gledajući na ono što se ne vidi, a ne na ono što se vidi. Tom i takvom Ćopiću klanjam se i ovoga časa”, poručio je Selimir Radulović.
M. S.