Уручене награде задужбине „Бранко Ћопић”
НОВИ САД: У Клубу Српске академије наука и уметности јуче је уприличено уручење награда из Фонда Задужбине Бранка Ћопића, које су добили Слободан Мандић за роман „Регина Панонија", Алек Вукадиновић за књигу „Под прозором мојим океан зелени" и Селимир Радуловићза поетску збирку „Седам малих дрхтаја".
Посвећујући своје слово захвале ведром смејачу и засмејачу, како је Ћопића називао Борислав Михајловић Михиз, Радуловић је оценио да је тај велики писац био неизлечиво тужне душе, јер је знао да је она сетна, мека и детињаста, а живот оштар као сечиво, и да је човек добар не онолико колико, у свом торбаку, понесе хлеба, него колико му у распевани глас стане срца.
„Скендер Куленовић бележи у Летопису Матице српске, из 1963. године, у тексту Пријатељство поезије и поезија пријатељства, да је Бранко Ћопић своје три песничке књиге - Чаробна шума, Деда Тришин млин, Партизанске тужне бајке - извадио из крлетке дечјег песништва и ставио, без страха, на њихово место, међу сребрима и златима наше поетске речи. Овом суду се може мало шта додати и одузети”, истакао је Радуловић, додајући да је готово свака Ћопићева књига, истиче радуловић, маштено је врело које нас упућује ка чудесним крајолицима детињства и невиности.
Но, аутор „ Седам малих дрхтаја” истовремено указује и на један детаљ, из пролога Баште сљезове боје, који сведочи и о Ћопићевом далекометном продору ка невеселој слици савременог човека и савременог света. Ћопић, наиме, вели да је наслутио неку апокалиптичну неман с косом смрти, питајући се ко су ти тамни yеlati у људском лику, те да ли, и њега, чека исти крај у свету којим језди куга с косом. „Могу да замислим како би се он, данас, у икумени која је у пламену, подсмевао свим таласима, животним, гледајући на оно што се не види, а не на оно што се види. Том и таквом Ћопићу клањам се и овога часа”, поручио је Селимир Радуловић.
М. С.