„Rubikova kocka“ Saše Radonjića kao metafora nadstvarnosti

No, kad čitalac dublje urani u roman otkriva da pred sobom ima literarno tkanje koje se itekako vezuje na prethodna dela i sadrži kako navedene personalne dnevničke fragmente tako i filozofska zapažanja. Time se potvrđuje Radonjićev stvaralački kontinuitet ali i konstantnost promene u promišljanju i stilskom izrazu.

Ukoliko bi se ova knjiga trebala odrediti koncizno i precizno čini se da bi odgovarajući iskaz glasio da je reč o delu koje se bavi začudnim doživljajem (polivalentnih) stvarnosti i gradnjom  specifične (jedinstvene) sofisticirane nad-stvarnost. Naime, tri segmenta romana formalno jesu nezavisni tokovi i sledovi događaja, istina uz stalnu pojavu naznaka povezanosti sa prethodnim segmentima koji traju/postoje paralelno/uporedo. Istovremenost postojanja, dakle, samo po sebi nije garant bilo kakve (dublje) povezanosti; pre bi se moglo zaključiti da marginalnost dodira potencira izdvojenost nego što je potire. Ipak, u širem kontekstu jedinstvene nad-stvarnosti (na kojoj se ustrajno insistira) svaki se segment uklapa u prostorno-vremenski totalitet a svojevrsni ključ/kalauz sveg tog zamešateljstva je u fascinantnoj, mistično-lavirintskoj Rubikovoj kocki (svoje)ručno napravljenoj koja ima jedno ispravno rešenje i 43 triliona pogrešnih, na šta pisac (u fusnoti) uzvraća tvrdnjom da njegova kocka ima jedno relativno pogrešno i 43 triliona relativno tačnih rešenja (i, dakle, ni jedno apsolutno tačno ili pogrešno). Rubikova kocka pojavljuje se (iskrsava) u knjizi kao (relativno) razrešenje problema/dilema ali i njegovo/njihovo usložnjavanje pošto je reč o jedinstvenoj (umetničkoj) tvorevini koja na pomičnim stranicama umesto boja ima zapise-priče. Pomeranjem/rotiranjem delova dobija se bezbroj (43 triliona) mogućih priča sadržanih u ovim predmetu! I svaka od njih jednako je (ne)verovatan i značenjski intrigantna. Otuda bi znatiželjni čitalac, po iščitavanju knjige, mogao zaključiti da je ponuđeni redosled priča obmana ili proizvod slučajnost te da se segmenti mogu presložiti i drugačije čime bi se dobio drugačiji zaplet i rasplet, drugačiji vrednosni i etički predznaci postupanja. Istini za volju, pisac i sadržinom svakog (neimenovanog) segmenta koji otvaraju više tajni nego razrešenja potencira ove mogućnosti i začikava čitaoce da iskušaju i sebe i njega u tvorenju drugojačijih priča.

Junaci-nosioci fraktala-priča-poglavlja konstantno iskušavaju svoje začudno okruženje odnosno pokušavaju da pronađu granice sopstvene ličnosti. Niko od njih nema definisano mesto u prostoru, vremenu i ličnostima. Pavle je suočen sa sopstvenom amnezijom zbog koje mu je sve novo (dok je prošlost mutna), učenik tek upoznaje svet u koji ulazi vođen rukom učitelja-majstora dok stari prodavac goblena ne uspeva da se razabere u događajima u kojima nevoljno učestvuje. U svaku priču-sudbinu upleteno je mnoštvo simbola odnosno intrigantnih znanja, od egzotičnih staroegipatskih misterija preko provokativne priče o Ponciju Pilatu kao trinaestom apostolu do intrigantnih misterija kreativnog spavanja odnosno kontrolisanog sanjanja (kojim se odlazi u druge svetove/realnosti) te živih goblena kao još jednog mogućeg prozora u te nove stvarnosti. Nizovi diskretnih nagoveštaja i detalja, od promena imena Osvald Tot u Osvald Rot, pojave figurice egipatskog boga Tota, egzotičnih plesova dečaka i pauna Kastora do autocitata, unose u pripovedne matice varljive rukavce koji se odvajaju od matice da bi joj se vratili sasvim neočekivano, na nekom drugom mestu/strani tvoreći prečice između odvojenih tokova stvarnosti. Svaka priča dopunjena je i fusnotama koje imaju različite (netipične) uloge: zapisivanja piščevih sećanja, dodatne mistifikacije nekog pojma, poetskih komentara... Radonjić sopstveno delo tretira kao elemente ove nove knjige darujući joj tako prošlost (vremensku dimenziju) te dograđujući pomenutu (metafikcijsku) nad-stvarnost.

U konačnom sagledavanju ovaj se roman predstavlja kao gusto istkana proza (tapiserija, goblen) sa nizom crvenih niti (lajt motiva) koje se prepliću dajući prizoru dodatnu dubinu. No, pogled na lice slike nije jedini: zahvaljujući intenzivnom oneobičavanju, kojima se podrivaju temelji realnosti, sasvim su mogući i drugačiji pogledi (iskosa i na pozadinu) koji će otkriti nove vizure i diskurse. Upravo to su čari lavirintski višeslojne i višedimenzionalne, intelektualno provokativne proze. „Roman Rubikova kocak“ je delo jednako ubedljivo i uzbudljivo kao niz fraktala odnosno kao celina delova spojenih magijskom snagom začudnog.

 Ilija Bakić