„Рубикова коцка“ Саше Радоњића као метафора надстварности
Новом књигом насловљеном „Роман Рубикова коцка“, Саша Радоњић (1964) запажени књижевник (песник, романописац, приповедач и есејиста) и музичар (кантаутор и члан „Соларис Блуз бенда“), наизглед прекида низ књига („Шведски сто“, „Аутобиографске (и друге) нестварне приче“, „Вечерњи доручак“) сазданих првенствено на дневничким записима и филозофско-сентенцијским забелешкама и враћа се прозном дискурсу (самим насловом жанровски одређеном као роман).
Но, кад читалац дубље урани у роман открива да пред собом има литерарно ткање које се итекако везује на prеthodna дела и садржи како наведене персоналне дневничке фрагменте тако и филозофска запажања. Тиме се потврђује Радоњићев стваралачки континуитет али и константност промене у промишљању и стилском изразу.
Уколико би се ова књига требала одредити концизно и прецизно чини се да би одговарајући исказ гласио да је реч о делу које се бави зачудним доживљајем (поливалентних) стварности и градњом специфичне (јединствене) софистициране над-стварност. Наиме, три сегмента романа формално јесу независни токови и следови догађаја, истина уз сталну појаву назнака повезаности са prеthodnim сегментима који трају/постоје паралелно/упоредо. Истовременост постојања, дакле, само по себи није гарант било какве (дубље) повезаности; пре би се могло закључити да маргиналност додира потенцира издвојеност него што је потире. Ипак, у ширем контексту јединствене над-стварности (на којој се устрајно инсистира) сваки се сегмент уклапа у просторно-временски тоталитет а својеврсни кључ/калауз свег тог замешатељства је у фасцинантној, мистично-лавиринтској Рубиковој коцки (своје)ручно направљеној која има једно исправно решење и 43 трилиона погрешних, на шта писац (у фусноти) узвраћа тврдњом да његова коцка има једно релативно погрешно и 43 трилиона релативно тачних решења (и, дакле, ни једно апсолутно тачно или погрешно). Рубикова коцка појављује се (искрсава) у књизи као (релативно) разрешење проблема/дилема али и његово/њихово усложњавање пошто је реч о јединственој (уметничкој) творевини која на помичним страницама уместо боја има записе-приче. Померањем/ротирањем делова добија се безброј (43 трилиона) могућих прича садржаних у овим предмету! И свака од њих једнако је (не)вероватан и значењски интригантна. Отуда би знатижељни читалац, по ишчитавању књиге, могао закључити да је понуђени редослед прича обмана или производ случајност те да се сегменти могу пресложити и другачије чиме би се добио другачији заплет и расплет, другачији вредносни и етички предзнаци поступања. Истини за вољу, писац и садржином сваког (неименованог) сегмента који отварају више тајни него разрешења потенцира ове могућности и зачикава читаоце да искушају и себе и њега у творењу другојачијих прича.
Јунаци-носиоци фрактала-прича-поглавља константно искушавају своје зачудно окружење односно покушавају да пронађу границе сопствене личности. Нико од њих нема дефинисано место у простору, времену и личностима. Павле је суочен са сопственом амнезијом због које му је све ново (док је прошлост мутна), ученик тек упознаје свет у који улази вођен руком учитеља-мајстора док стари продавац гоблена не успева да се разабере у догађајима у којима невољно учествује. У сваку причу-судбину уплетено је мноштво симбола односно интригантних знања, од егзотичних староегипатских мистерија преко провокативне приче о Понцију Пилату као тринаестом апостолу до интригантних мистерија креативног спавања односно контролисаног сањања (којим се одлази у друге светове/реалности) те живих гоблена као још једног могућег прозора у те нове стварности. Низови дискретних наговештаја и детаља, од промена имена Освалд Тот у Освалд Рот, појаве фигурице египатског бога Тота, егзотичних плесова дечака и пауна Кастора до аутоцитата, уносе у приповедне матице варљиве рукавце који се одвајају од матице да би јој се вратили сасвим неочекивано, на неком другом месту/страни творећи пречице између одвојених токова стварности. Свака прича допуњена је и фуснотама које имају различите (нетипичне) улоге: записивања пишчевих сећања, додатне мистификације неког појма, поетских коментара... Радоњић сопствено дело третира као елементе ове нове књиге дарујући јој тако прошлост (временску димензију) те дограђујући поменуту (метафикцијску) над-стварност.
У коначном сагледавању овај се роман представља као густо исткана проза (таписерија, гоблен) са низом црвених нити (лајт мотива) које се преплићу дајући призору додатну дубину. Но, поглед на лице слике није једини: захваљујући интензивном онеобичавању, којима се подривају темељи реалности, сасвим су могући и другачији погледи (искоса и на позадину) који ће открити нове визуре и дискурсе. Управо то су чари лавиринтски вишеслојне и вишедимензионалне, интелектуално провокативне прозе. „Роман Рубикова коцак“ је дело једнако убедљиво и узбудљиво као низ фрактала односно као целина делова спојених магијском снагом зачудног.
Илија Бакић