Priča „Nedeljnog Dnevnika”: Umem da koračam po tim ulicama

Oklevao je, odgađao je, nije to njemu svojstveno, gotovo nedelju dana je gledao poput nerazumnika kamenslanske njive, dopuštajući da ga sve te okolnosti vode od majčine sobe do dvorišta, da prihvati poziciju zbunjenog i zatečenog, davljenika koji ni za slamku ne ume da se uhvati. Kakvu jebenu slamku, ni za balvan, nije nikada pristajao na poziciju očajnika, a ovde u kamenslanskoj zabiti kao da ga je sve to uljuljkivalo, kao da je sve ono što je bio gubilo na važnosti, sve ono što je umeo i hteo, ali ne. Umem da koračam po tim ulicama, tu sam rođen.

Kao da je čekao da neko zalupa na prozor, da s baštenske kapije dovikne njegovo ime. Još uvek ne shvatam gde se nalazim, pomišlja, ne prihvatam. Dok nije shvatio da zaista dalje ne može tako, da mnogo toga nije u redu, da ništa nije ni u kakvom redu, da mnogo toga u svim tim okolnostima nije sasvim u redu.

Sve do onog trenutka, sve dok ta hroma žena, ta Anastazija Tatić (1967, nesvršeni student etnologije), ako joj je verovati, ako je tako rekla da joj je ime i prezime, nije rekla. Ne mogu ja sve. Šta sve, moraš se i ti uključiti, moraš mi pomoći, u čemu, šta ti moraš, ko to kome pomaže. Ovo je selo, da, selo veselo, mnogo je zaostalih obaveza, obaveza, kakvih obaveza? Obaveza zaostalih, nagomilanih posle njegove smrti, rekla si smrti, čije smrti. Njegove smrti. Nije on mrtav, on je pobegao kao što je uvek bežao i vraćao se, neće se vratiti. Kako bi ti mogla to da znaš. Znam. Lupetaš, lupetaš, ti njega uopšte ne znaš. Itekako ga dobro znam, kao što znam da je mrtav. Dosta, hteo je da joj kaže da ona nema pravo da priča o njemu, njegovom ocu. Otkud ti uopšte pravo da govoriš o bilo čemu. Eto, imam ga, stekla sam ga rođenjem. Kakvim rođenjem, o čemu pričaš. Kako ti nije jasno, dobro, nije ti jasno, neka bude, tvoj otac je, moj otac je nestao, možda je i mrtav, možda su ga oteli, možda se i ubio. Nije. Zaista, otkud ti hrabrosti da ti uopšte govoriš o njemu. Kako ne znaš, šta ne znam, da ne znam, šta ti uopšte tražiš u ovoj kući. Važi i obrnuto. Šta važi obrnuto. Pitanje, kakvo pitanje, pitanje, šta ti tražiš ovde, ovde na ovom mestu. Najbolje je da odeš i ne pojavljuješ se više. Bolje je da ti odeš, navikao si. Zašto je uopšte trpim, zašto čitav život podnosim ono što ne bi trebalo nikako da podnosim, zašto prosjačim neku vrstu razumevanja. Ne razumeš ti to. Daj prekini i prihvati stvari onakvim kakve jesu.

Uvek je tako bilo. Pronađi ovo. Uskladi ono ako možeš, a možeš. Dodaj stvarima neku novu boju, tebi prihvatljiv smisao i oblik. Može da kaže, samo sebi može da kaže, da je navikao. Nije to nikakvo iznenađenje u piramidi njegovog života, nije baš nikakvo iznenađenje osim što se njemu čini jednostavnije da bude prepadnut, naravno da i sada mora još jednom, ne i poslednji put, da zakrpi to kamenslansko parče, kamenslansku parčetinu svog života, da konačno zalepi tu rupetinu, najbolje što ume, jer svi bi rekli da mu nema drugog. Nema mi druge, može da pomisli u ovom teškom vremenu, vremena su uvek tako nepodnošljiva.

Upravo je odrastao u tamnoj senci neugodnih, nezgodnih vremena, svi su to ponavljali, ta jebena vremena samo da prođu, to ga je pratilo poput vernog psa, tog jedinog servilnog čovekovog prijatelja, živimo u teškim vremenima, zar ne vidiš, zar ne vidiš, a znao je da je tako, samo nije znao šta to treba da vidi.

A onda je, ako je to tako uobičajeno da se kaže, onda je shvatio, razumeo da stvari ne stoje baš onako kako bi trebalo da stoje, shvatio je da ništa nije onako kako je on pretpostavljao da jeste.

Tačno je da se rodio u čamotnom, težačkom, zadrtom selu punom prašine i preterano radoznalih, ponekad sveznajućih, ponekad melanholičnih ljudi, onih koji se u sve mešaju, koji više od svega vole da upravljaju tuđim poslovima, nema kod njih gledaj svoja posla, sve su to naša posla, e to je shvatio.

Kao što je shvatio sada, bilo to uobičajeno ili ne, shvatio je tek posle nedelju dana da niko od tih Kamenslanaca nije došao ni sa kakvim savetom, ni sa kakvim brzopoteznim rešenjem, niko mu nije saopštio neku konačnu istinu o nestanku oca, niko od onih koji su sve znali, kako je najbolje vabiti kokoške, koliko je ko u seksu moćan, kako je najbolje prevariti komšiju, kakva je cena ribe na inđijskoj pijaci, niko od onih koji su znali ko s kim i zašto, na koji način i kada, niko od onih kojima je krivolov ribe u krvi, niko nije doneo nikakvu vest o ocu, niko mu ni reči nije rekao, nije to normalno, shvatio je. Znam da to nije normalno, a šta je uopšte oko njegovog oca normalno, ni on nije normalan, normalan na kamenslanski način, verovatno misle, verovatno kažu svakom po zasluzi, verovatno uveče u krevetu svojim ženama kažu. Hajde ćuti, šta ti znaš, šta je tražio to je i dobio, uostalom, zna on to, kad ih boli ćošak, onda ih stvarno zaboli ćošak, ćošak kamenslanskog zadružnog doma, zaboli ih, pomisli.

Tako to nekako izgleda, dok se opsetio, dok se razabrao među svim tim stvarima, beše stigla nekakva jesen, tako je nekako tunjavo zahladnelo, pojavile su se i vrane, prvi tragovi mraza na ulici, noći su postajale sve duže, a vreme dnevne svetlosti se skratilo. Bar nešto.

Odlomak i romana “Popravljač ogledala” Franje Petrinovića (Akademska knjiga, Novi Sad 2017)