Priča “Nedeljnog Dnevnika”: Ljudi su se nervirali, a cene su letele u nebo
Grom je ođeknuo na uspavanom nebu Abistana. Silnog li meteža i prepričavanja! Informacija je obišla zemlju hiljadu puta za samo sedam dana, posredstvom nadira, časopisa, Nofa, moski koje su bile mobilisane 24 sata dnevno, da ne pominjemo javne izvikivače koji nisu štedeli ni glas ni megafone.
Po Abijevom uputstvu, Uglednik Dik, Veliki Zapovednik Pravednog Bratstva, dekretom je proglasio četrdeset jedan dan neprekidnog veselja. Organizovane su kolektivne molitve yinovskih razmera, kao i zavetne ceremonije kako bi se zahvalilo Jolahu za čudesni dar koji je pružio svom narodu. Pokrenut je samodoprinos da se za njega napravi lep okvir i za nedelju dana prikupljena je suma jednaka državnom buyetu. Ljudi bi davali i više da ih jedno vladino saopštenje nije podsetilo na umerenost, valjalo je sačuvati malo i za ostale stvari.
Ako bismo ostavili po strani ono što su institucionalni glasovi pridodali izvornoj informaciji, dakle nekoliko hiljada stranica sa objašnjenjima u štampi i stotine sati učenih komentara na nadirima, dobili bismo srž tog događaja: otkriveno je novo sveto mesto od prvorazrednog značaja! Nakon nekih manjih radova, finansiranih iz samodoprinosa, uskoro će biti otvoreno za hodočašće, odmah je pojašnjeno u napadnoj reklami, što je izazvalo ogroman zanos u narodu i pođednako veliko kretanje poslovnih aktivnosti. Ta reklama je najavljivala ogromnu brojku od dvadeset miliona pokajnika već prve godine, trideset druge i četrdeset narednih godina. Rezervacije su primane za narednih deset godina. Sve je planulo, ljudi su se nervirali, cene su letele u nebo, za burnije, naprtnjače, papuče i hodočasničke štapove trebalo je izdvojiti sumanute novce, pretila je nestašica. Nova era je bila na pomolu.
To nije bilo sve: istoričari religije, doktori zakona i Veliki Moskiji moraće mnogo da rade u narednim decenijama, već su oštrili pera i pravili zalihe papira, moraće ponovo da ispišu istoriju Abistana i Gkabila, da preispitaju utemeljivačka izlaganja, čak i više, da retuširaju neka poglavlja Svete Knjige. Sam Abi je priznao da je njegovo pamćenje možda zakazalo, njegov je život bio pun potresa, tako složen, on upravlja čitavom planetom, a Jolah je zahtevan.
Odlomak iz romana “2084 Kraj sveta” Bualema Sansala. Prevela s francuskog Olja Petronić. Izdavač “Akademska knjiga”, Novi Sad 2017.Bualem Sansal (1949) živi u Bumerdesu, nedaleko od grada Alžira. Za svoje stvaralaštvo dobio je mnoge prestižne književne nagrade. Dobitnik je Velike nagrade Francuske akademije baš za knjigu “2084. Kraj sveta”, a časopis “Lire” proglasio je ovaj roman najznačajnijom knjigom u toj godini (2015).
To novo sveto mesto nije bilo samo još jedno u nizu, donosilo je nešto do sada neviđeno, menjalo je perspektive. Jedan od stotinu primera: u uobičajenoj verziji Gkabila, Kodsabad je bio u centru istorije, no istina je bila drugačija, Kodsabad nije postojao pre Otkrovenja, na tom se mestu nalazila napredna metropola zvana Ur, što je današnji kodsabdski geto, a Abi je živeo u nekoj drugoj regiji. Tek kasnije je, vođen svojim trgovačkim poslovima, došao da se nastani u Ur. Nova verzija Svete Knjige moraće da uključi činjenicu da se Abi nekoliko godina skrivao u tom čudesnom selu nakon što je pobegao iz Ura pod pretnjom vlastele iz tog pokvarenog grada što su ga osvojili Balis i Neprijatelj. Balis se u to vreme još uvek zvao Šitan, a Neprijatelj je bio samo neprijatelj, nije imao mitsku auru koju ima danas, bio je to skup izopačenih i varvarskih naroda čije su se zemlje zvale Ujedinjene Gornje Regije Severa, Lig na abilangu. Možda bi bilo dovoljno sačekati da umru sami od sebe, kraj bi im bio prilično tužan, ali zlo je bilo u njima, moglo je da dopre do vernika i izopači ih. Upravo u tom selu, u jednostavnosti svog novog života, Abi je počeo da čuje i prenosi poruku jednog novog boga, Jolaha, koji se u to vreme zvao samo Bog. Njegova je poruka bila blistava, stala je u jedan slogan: “Bog je sve i sve je u Bogu.” Bio je to lepo način da se kaže da nema boga do Boga. Podsetimo da je i sam Abi nosio neko drugo ime, ne zna se koje, koje je promenio u Abi, što znači Voljeni otac vernika, kada ga je bog prepoznao kao svog jedinog i poslednjeg glasnika.
Tek kada žetva novopridošlica bude dosegla kritičnu masu kadru da pokrene lančanu reakciju što će u prah pretvoriti stvari svet, Bog će otkriti svoje ime: Jolah, ime kojim vlada večnošću. U tom će selu jedne noći, u blesku svetlosti, podučiti Abija svetom jeziku pomoću kojeg će ovaj okupiti ljude rasute po svetu i povesti ih kao zahvalne pokajnike putem Gkabila. Naučiće ga da vera nije dovoljna, vatra se ugasi koliko god da je jaka, a ljudi su naporni, treba ih pođarmiti kao što se opčinjavaju zmije i treba ih se čuvati, a za to je potreban moćan, trajno hipnotički jezik. Abi je u njega dodao dva-tri vlastita izuma i nadenuo mu ime abilang. Njegovu moć je isprobao na svojim pratiocima: nakon nekoliko časova ti su se jadničci, prestravljeni pomišlju da Bog postoji i da ih posmatra, preobrazili u zapovednike sa paklenom harizmom, poigravali su se retorikom i ratnom strategijom. Koa je izveo isti takav eksperiment na deci u jednom razorenom predgrađu i dobio je isti munjeviti rezultat, male neznalice postale su neprepoznatljive nakon masec dana časova. “Uz sveti jezik moje će pristalice biti valjane do smrti, neće im biti potrebno ništa više od Jolahovih reči da vladaju svetom. Kao što su od mojih pratilaca načinile genijalne zapovednike, od njih će načiniti elitne vojnike, pobeda će biti brza, potpuna i konačna”, kaže on onako kako je zapisano u Abijevoj Knjizi, peti odeljak, glava 12, stih 96 i naredni. Iz tog će sela, sa embrionom potonje vojske, pokrenuti Šar, prvi Veliki sveti rat iz Gkabila. Neko bi se zapitao kako je Abi mogao da zaboravi to utočište u kojem je odlučeno o njegovom pozvanju i nastanku čovečanstva, ali niko se to nije zapitao, Abi je bio Polsnik, Jolah ga je nadahnjivao u svim okolnostima.
Kasnije, kada Abi bude osnovao Pravedno Bratstvo i proglasio ga svojim kabinetom i vrhovnom instancom u državi, smeštenom iznad svih religijskih i vladinih institucija, uspostaviće abilang kao univerzalni službeni jezik, a svaki drugi idiom na čitavoj planeti dekretom će proglasiti divljačkim i bogohulnim. Istorija ne kaže ko je stvorio Aparat, koja je bila njegova funkcija, kakvo je mesto zauzimao na šahovskoj tabli i ko je njim upravljao, oni koji su tražili te odgovore nisu ih pronašli, te više nisu insistirali.
Uglednik Rob, u to vreme glasnogovornik Pravednog Bratstva i rukovodilac Abijeve službe za komunikaciju, objasnio je u štampi i u jednom veoma dirljivom govoru u kodsabadskoj Velikoj Moski da je dragi Poslanik zaista uveren kako je to selo koje ga je tako bratski primilo, time preuzimajući ogroman rizik s obzirom na to koliko je opasan Ur, bilo uništeno u nekom od Svetih ratova i da ga je Neprijatelj sravnio sa zemljom, eto zbog čega Abi nije prozborio ni reč o njemu sve do ove godine, nakon što ga je anđeo koga je poslao Jolah posetio u snu da mu kaže da je to dobro selo još uvek tu, da se drži uspravno i da i dalje čuva prijatni miris njegovog prolaska. Opsenjen tolikom božjom blagodati, Abi je organizovao misiju prepoznavanja na licu mesta. Selo je bilo tu, onakvo kakvo ga je video u snu, gizdavo, i kupalo se u nekakvoj natprirodnoj svetlosti. Abi je plakao kada su mu prikazali film snimljen na licu mesta i kada je prepoznao skromno prebivalište koje su mu stanovnici sela stavili na raspolaganje i ništa manje skromnu mosku, komičnu zbog paganskog izgleda, onu koju su radošću izgradili kada ih je preobratio u Gkabil. Entuzijasta kakav je bio, požurio je Uglednika Hoka da naredi ministru za žrtvovanja i hodočašća da uradi sve što je potrebno da zaslužni vernci mogu što pre da posete blaženo selo i uživaju u njemu.