Прича “Недељног Дневника”: Људи су се нервирали, а цене су летеле у небо

По Абијевом упутству, Угледник Дик, Велики Заповедник Праведног Братства, декретом је прогласио четрдесет један дан непрекидног весеља. Организоване су колективне молитве yinovskih размера, као и заветне церемоније како би се захвалило Јолаху за чудесни дар који је пружио свом народу. Покренут је самодопринос да се за њега направи леп оквир и за недељу дана прикупљена је сума једнака државном buyеtu. Људи би давали и више да их једно владино саопштење није подсетило на умереност, ваљало је сачувати мало и за остале ствари.

Ако бисмо оставили по страни оно што су институционални гласови придодали изворној информацији, дакле неколико хиљада страница са објашњењима у штампи и стотине сати учених коментара на надирима, добили бисмо срж тог догађаја: откривено је ново свето место од прворазредног значаја! Након неких мањих радова, финансираних из самодоприноса, ускоро ће бити отворено за ходочашће, одмах је појашњено у нападној реклами, што је изазвало огроман занос у народу и пођеднако велико кретање пословних активности. Та реклама је најављивала огромну бројку од двадесет милиона покајника већ прве године, тридесет друге и четрдесет наредних година. Резервације су примане за наредних десет година. Све је плануло, људи су се нервирали, цене су летеле у небо, за бурније, напртњаче, папуче и ходочасничке штапове требало је издвојити сумануте новце, претила је несташица. Нова ера је била на помолу.

То није било све: историчари религије, доктори закона и Велики Москији мораће много да раде у наредним деценијама, већ су оштрили пера и правили залихе папира, мораће поново да испишу историју Абистана и Гкабила, да преиспитају утемељивачка излагања, чак и више, да ретуширају нека поглавља Свете Књиге. Сам Аби је признао да је његово памћење можда заказало, његов је живот био пун потреса, тако сложен, он управља читавом планетом, а Јолах је захтеван.

То ново свето место није било само још једно у низу, доносило је нешто до сада невиђено, мењало је перспективе. Један од стотину примера: у уобичајеној верзији Гкабила, Кодсабад је био у центру историје, но истина је била другачија, Кодсабад није постојао пре Откровења, на том се месту налазила напредна метропола звана Ур, што је данашњи кодсабдски гето, а Аби је живео у некој другој регији. Тек касније је, вођен својим трговачким пословима, дошао да се настани у Ур. Нова верзија Свете Књиге мораће да укључи чињеницу да се Аби неколико година скривао у том чудесном селу након што је побегао из Ура под претњом властеле из тог поквареног града што су га освојили Балис и Непријатељ. Балис се у то време још увек звао Шитан, а Непријатељ је био само непријатељ, није имао митску ауру коју има данас, био је то скуп изопачених и варварских народа чије су се земље звале Уједињене Горње Регије Севера, Лиг на абилангу. Можда би било довољно сачекати да умру сами од себе, крај би им био прилично тужан, али зло је било у њима, могло је да допре до верника и изопачи их. Управо у том селу, у једноставности свог новог живота, Аби је почео да чује и преноси поруку једног новог бога, Јолаха, који се у то време звао само Бог. Његова је порука била блистава, стала је у један слоган: “Бог је све и све је у Богу.” Био је то лепо начин да се каже да нема бога до Бога. Подсетимо да је и сам Аби носио неко друго име, не зна се које, које је променио у Аби, што значи Вољени отац верника, када га је бог препознао као свог јединог и последњег гласника.

Тек када жетва новопридошлица буде досегла критичну масу кадру да покрене ланчану реакцију што ће у прах претворити ствари свет, Бог ће открити своје име: Јолах, име којим влада вечношћу. У том ће селу једне ноћи, у блеску светлости, подучити Абија светом језику помоћу којег ће овај окупити људе расуте по свету и повести их као захвалне покајнике путем Гкабила. Научиће га да вера није довољна, ватра се угаси колико год да је јака, а људи су напорни, треба их пођармити као што се опчињавају змије и треба их се чувати, а за то је потребан моћан, трајно хипнотички језик. Аби је у њега додао два-три властита изума и наденуо му име абиланг. Његову моћ је испробао на својим пратиоцима: након неколико часова ти су се јадничци, престрављени помишљу да Бог постоји и да их посматра, преобразили у заповеднике са пакленом харизмом, поигравали су се реториком и ратном стратегијом. Коа је извео исти такав експеримент на деци у једном разореном предграђу и добио је исти муњевити резултат, мале незналице постале су непрепознатљиве након масец дана часова. “Уз свети језик моје ће присталице бити ваљане до смрти, неће им бити потребно ништа више од Јолахових речи да владају светом. Као што су од мојих пратилаца начиниле генијалне заповеднике, од њих ће начинити елитне војнике, победа ће бити брза, потпуна и коначна”, каже он онако како је записано у Абијевој Књизи, пети одељак, глава 12, стих  96 и наредни. Из тог ће села, са ембрионом потоње војске, покренути Шар, први Велики свети рат из Гкабила. Неко би се запитао како је Аби могао да заборави то уточиште у којем је одлучено о његовом позвању и настанку човечанства, али нико се то није запитао, Аби је био Полсник, Јолах га је надахњивао у свим околностима.

Касније, када Аби буде основао Праведно Братство и прогласио га својим кабинетом и врховном инстанцом у држави, смештеном изнад свих религијских и владиних институција, успоставиће абиланг као универзални службени језик, а сваки други идиом на читавој планети декретом ће прогласити дивљачким и богохулним. Историја не каже ко је створио Апарат, која је била његова функција, какво је место заузимао на шаховској табли и ко је њим управљао, они који су тражили те одговоре нису их пронашли, те више нису инсистирали.

Угледник Роб, у то време гласноговорник Праведног Братства и руководилац Абијеве службе за комуникацију, објаснио је у штампи и у једном веома дирљивом говору у кодсабадској Великој Моски да је драги Посланик заиста уверен како је то село које га је тако братски примило, тиме преузимајући огроман ризик с обзиром на то колико је опасан Ур, било уништено у неком од Светих ратова и да га је Непријатељ сравнио са земљом, ето због чега Аби није прозборио ни реч о њему све до ове године, након што га је анђео кога је послао Јолах посетио у сну да му каже да је то добро село још увек ту, да се држи усправно и да и даље чува пријатни мирис његовог проласка. Опсењен толиком божјом благодати, Аби је организовао мисију препознавања на лицу места. Село је било ту, онакво какво га је видео у сну, гиздаво, и купало се у некаквој натприродној светлости. Аби је плакао када су му приказали филм снимљен на лицу места и када је препознао скромно пребивалиште које су му становници села ставили на располагање и ништа мање скромну моску, комичну због паганског изгледа, ону коју су радошћу изградили када их је преобратио у Гкабил. Ентузијаста какав је био, пожурио је Угледника Хока да нареди министру за жртвовања и ходочашћа да уради све што је потребно да заслужни вернци могу што пре да посете блажено село и уживају у њему.