Priča Nedeljnog Dnevnika: E, a kad bi on Žoržu rekao da ima ljubavnicu...
Dugo se dvoumi: da rekne Dori da se ide naći sa Žoržem ili ne? Vidi da je sada nervozna. Zašto? Zbog njega? Zbog njih dvojice? Zbog toga što se ona večeras neće naći sa Žoržem? Ili je možda uzbuđuje da se dva muškarca koje voli, bolje - koji je vole, sastaju na piću i razgovoru? Možda zna, možda joj je Žorž rekao.
A možda nije. Sasvim je bez veze da joj on, Slaven, ne kaže ako ona ionako već zna. Ispast će muljator, lažac. Glupan. A volio bi da joj ne kaže - neka se ona malo peče na mukama, neka ona razmišlja s kim je on. Možda nju obuzme ljubomora. Volio bi to. Varam te s tvojim ljubavnikom, a?
Ako joj je Žorž rekao, možda su se posvađali. Kao: "Zašto se nalaziš s njim?" Možda je rekla "s mojim mužem". "Neću da se vas dvojica viđate". On je možda rekao: "Ali, moram se odužiti čovjeku..." "Pa zahvalio si mu već. Nećeš mu se valjda doživotno klanjati?" Možda joj je rekao: "Ti njega možda ne poznaješ. On je drag čovjek. Skroman. Drugi bi tražili neku nagradu..." A ona: "Ja da ga ne poznajem?! Slavena?! Svog muža? Pa on je za tebe... Nisi mu do koljena. Ne znam što uopće tražim s tobom..."
"Ne ideš večeras nikamo?" pita je, a gleda hoće li se čime odati. Ako su ona i Žorž toliko bliski - rekao joj je. A možda i sam želi odmor od žene, i od Dore, pa joj nije rekao.
"Ne, ostat ću kući", kaže Dora hladno da Slaven ne uspijeva ništa zaključiti. Kako može tako glumiti? Dobro - znaš li s kim se nalazim ili ne?
"Ja ću malo s dečkima..."
Pogleda ga začuđeno. "Nećete valjda opet u Brezovicu..."
"Ma ne, negđe u gradu. Neću dugo."
Dobro, to je iza njega. Da vidimo što je pred nama.
Putem se pokušava pripremiti na susret. Zaboga, kao da idem na prvi ljubavni sastanak. Pravit će se da ne zna za njega i Doru. Ne-e je ni spomenuti cijelu večer. Osim ako on ne počne. Što ako se posvađaju? Ma ne, Žorž je, čini se, blag, kontroliran čovjek, sasvim simpatičan, uostalom. Pa ne bi Dora s nekim krkanom... E, a kad bi on Žoržu rekao da ima ljubavnicu...? Što bi on? Bi li mu laknulo? Bi li se otvorio, priznao?
Kako to: ja se idem naći s ljubavnikom svoje žene i prihvaćam tu činjenicu kao da je normalna. Što mi je cilj? Što ja hoću? Prvo ću njemu pokazati da nisam nikakva pičkica, plačko, seronja. Hej, pa neka se on boji mene! Ne ja njega! Neka on strahuje od mojih reakcija. Tako je, treba promijeniti stvar, perpsektivu. Pa ja znam njegovu tajnu, a on moju ne zna! Pa ja sam njega spasio, ne on mene! Ja sam u jačem položaju.
Samo... samo što je njegova tajna Dora. Moja žena. A ja sam se bez razmišljanja bacio na njega i nisam trenutka oklijevao. Da jesam, njega sada ne bi bilo. Mogao sam kao ostali građani u blizini samo gledati, kriknuti od užasa, mogao sam i ja izvaditi mobitel i snimiti ga kako pada pod tramvaj i kako ga melje nezaustavljiv stroj...
Borivoj Radaković
Odlomak iz romana «Hoćemo li sutra u kino ». V.B.Z. Zagreb 2018.
