Прича Недељног Дневника: Е, а кад би он Жоржу рекао да има љубавницу...
Дуго се двоуми: да рекне Дори да се иде наћи са Жоржем или не? Види да је сада нервозна. Зашто? Због њега? Због њих двојице? Због тога што се она вечерас неће наћи са Жоржем? Или је можда узбуђује да се два мушкарца које воли, боље - који је воле, састају на пићу и разговору? Можда зна, можда јој је Жорж рекао.
А можда није. Сасвим је без везе да јој он, Славен, не каже ако она ионако већ зна. Испаст ће муљатор, лажац. Глупан. А волио би да јој не каже - нека се она мало пече на мукама, нека она размишља с ким је он. Можда њу обузме љубомора. Волио би то. Варам те с твојим љубавником, а?
Ако јој је Жорж рекао, можда су се посвађали. Као: "Зашто се налазиш с њим?" Можда је рекла "с мојим мужем". "Нећу да се вас двојица виђате". Он је можда рекао: "Али, морам се одужити човјеку..." "Па захвалио си му већ. Нећеш му се ваљда доживотно клањати?" Можда јој је рекао: "Ти њега можда не познајеш. Он је драг човјек. Скроман. Други би тражили неку награду..." А она: "Ја да га не познајем?! Славена?! Свог мужа? Па он је за тебе... Ниси му до кољена. Не знам што уопће тражим с тобом..."
"Не идеш вечерас никамо?" пита је, а гледа хоће ли се чиме одати. Ако су она и Жорж толико блиски - рекао јој је. А можда и сам жели одмор од жене, и од Доре, па јој није рекао.
"Не, остат ћу кући", каже Дора хладно да Славен не успијева ништа закључити. Како може тако глумити? Добро - знаш ли с ким се налазим или не?
"Ја ћу мало с дечкима..."
Погледа га зачуђено. "Нећете ваљда опет у Брезовицу..."
"Ма не, негђе у граду. Нећу дуго."
Добро, то је иза њега. Да видимо што је пред нама.
Путем се покушава припремити на сусрет. Забога, као да идем на први љубавни састанак. Правит ће се да не зна за њега и Дору. Не-е је ни споменути цијелу вечер. Осим ако он не почне. Што ако се посвађају? Ма не, Жорж је, чини се, благ, контролиран човјек, сасвим симпатичан, уосталом. Па не би Дора с неким крканом... Е, а кад би он Жоржу рекао да има љубавницу...? Што би он? Би ли му лакнуло? Би ли се отворио, признао?
Како то: ја се идем наћи с љубавником своје жене и прихваћам ту чињеницу као да је нормална. Што ми је циљ? Што ја хоћу? Прво ћу њему показати да нисам никаква пичкица, плачко, сероња. Хеј, па нека се он боји мене! Не ја њега! Нека он страхује од мојих реакција. Тако је, треба промијенити ствар, перпсективу. Па ја знам његову тајну, а он моју не зна! Па ја сам њега спасио, не он мене! Ја сам у јачем положају.
Само... само што је његова тајна Дора. Моја жена. А ја сам се без размишљања бацио на њега и нисам тренутка оклијевао. Да јесам, њега сада не би било. Могао сам као остали грађани у близини само гледати, крикнути од ужаса, могао сам и ја извадити мобител и снимити га како пада под трамвај и како га меље незаустављив строј...
Боривој Радаковић
Одломак из романа «Хоћемо ли сутра у кино ». В.Б.З. Загреб 2018.
