Priča Nedeljnog Dnevnika: U apsolutnoj tišini bele trpezarije
NOVI SAD: Večerali smo u ogromnoj, beloj trpezariji, više no luksuzno nameštenoj. Trpezarija je prosto omamljivala belinom mermernog poda, masivnim nameštajem, zidovima na kojima nije bilo goblena, ali su na belim postamentima stajale skulpture od belog kamena.
Nasuprot toj belini, gazda Pablo je bio u nekom jarko crvenom odelu, sa crvenom košuljom, kravatom i cipelama. Ta svinjska glava je doista tragikomično delovala u ovakvoj odori. Dok se polako gegao, iznoseći na trpezarijski sto najrazličitija, meni nepoznata jela, podsećao me je na neku yinovsku kap krvi koja klizi po naborima čaršava.
Konačno počesmo da jedemo. Način uzimanja i žvakanja hrane gazda Pabla, bio je u potpunoj suprotnosti sa njegovim izgledom. Naime, on prilikom žvakanja i gutanja zalogaja, nije proizvodio ni najmanji šum. Sedeli smo, u apsolutnoj tišini bele trpezarije, i ja sam, naravno, pokušavao svojim žvakanjem što manje narušavati uspostavljeni mir. Očekivao sam da Pablo otpočne neki razgovor, ali on je uporno ćutao. I tako su, tokom gotovo celog obeda, jedino škrgutanja mojih zuba jezivo odzvanjala prostorijom. I pošto me je svaki naredni zalogaj činio sve nervoznijim, pravio sam sve veću “buku”. Na kraju odustadoh od ovih smešnih naprezanja i odlučih da sve zajedno pretvorim u gurmanski doživljaj. A to, kad se čovek prepusti proizvodima Pablovog kulinarskog umeća, doista nije bilo teško. Zagnjurio sam glavu duboko u tanjir i halapljivo, kao uvek, gutao parčad restovane srnetine. U jednom trenutku, između dva zalogaja, bacih kratak pogled ka gazda Pablu i sa zaprepaštenjem shvatih da je on zaspao. Glava mu je počivala na velikom tanjiru po kome su bili rasuti masni ostaci večere. Disao je duboko i bučno, kao kakav meh. A onda primetih nešto još neobičnije: niz desni obraz su mu se, jedna za drugom slivale suze. Gazda Pablo je u snu plakao. Uvek je plakao, ali to ću saznati tek kasnije.
Saša Radonjić
Odlomak iz knjige “Roman Rubikova kocka”; Solaris, Novi Sad 2019.
