Priča Nedeljnog Dnevnika: Neka ode s one strane duge
Na Barbesu je ujutru haos, krči sebi put, s torbom na ramenu. Masa je na oprezu, traže novac. Boksovi cigareta, falsifikovani parfemi i torbe, vuku ga za rukav da mu pokazuju stvari, on se pravi da ide nekuda, da bi izbegao pogled osobe koja ga zaustavlja.
Brzo se kreće, zna da će se lakše hodati kad prođe Pigal. Autobusi Japanaca, Kineza i Nemaca još se nisu parkirali. Mulen ruž izgleda kao kartonski dekor. "Elize Monmartr" i dalje je u pepelu. Pariske ulice su radnja sa suvenirima. Uvek je mrzeo Trg Kliši, previše buke i automobila.
Jučerašnje sunce je nestalo, hladno je i gladan je. Poznati osećaj praznog stomaka. Kad je mogao da ostane kod kuće, nije mu smetalo. Emili doručkuje žitarice za cice, koje teraju u toalet i imaju ukus sena, pojeo je nekoliko kašika, rezigniran, ali se bojao da će mu se previše kenjati. Dan ranije se snašao za toalet u Mekdonaldsu. Ali većina ih je opremljena kodiranim toaletima, kako bi se sprečilo da ljudi u njegovoj situaciji tek tako ulaze.
Emilinu ogorčenost doživeo je kao nož u grudi. Do poslednjeg trenutka je verovao da će mu ostaviti ključeve od stana. Bar preko dana. Shvatila je da je u nevolji. Gurnula mu je dve novčanice od dvadeset evra u ruku na ulici, izbegavši njegov pogled i otišla na svoju metro stanicu maltene trčeći. Emili, ono što je postala, jeste najtužnija stvar koju je ikad video. Ima nečeg užeglog u njenom dahu, nečeg pokvarenog, što je prožima i kvari raspoloženje. Pa ipak, s godinama, zavodljivija je nego pre. Nije toliko lepa, zaoblila se, ali dobro to nosi. Samopouzdanje joj daje određeni šarm, ranije je bila više ukočena.
Nagovarao ju je kao ludak da mu pozajmi svoj makbuk. Bilo ga je sramota, za doručkom, da toliko insistira - ali nije imao izbora. Mora da se poveže na net. Morao je da moli. Izvadio je kasete sa Aleksovim intervjuom iz torbe i mahao njima kao da su zapovesti - "To je njegov testament, Emili. Razumeš? Nisam hteo da ti pričam o tome, ali to je jedan od razloga što sam se vratio u Pariz. Ostavljam ti ih u zalog - pozajmiš mi kompjuter, osam dana najviše, a kad dođem da ti ga vratim, uzimam kasete. Čuvaću ga kao zenicu oka svoga". Ne treba joj taj kompluter - ima ajped, ajfon i stari kompjuter sa ogromnim ekranom koji joj služi umesto televizora. Oklevala je, insistirao je. Popustila je, zgrožena što vidi kako se ponižava. Poznat mu je pogled koji mu je uputila - isti onaj koji je on upućivao drugima džankijama kad bi došli da ga smaraju, u prodavnici, jer im je potrebna neka kinta "koju će vratiti sutra, sto posto", što bi se završavalo tako što Vernon popusti, poražen, samo želeći da ođebu.
Ispred, kad je izvadila dve novčanice od dvadeset evra, hteo je da kaže "ma šta to radiš?" a strpao ih je u yep skrenuvši pogled.
Zamerala mu je, i to žestoko, što je nije pozvao posle Žan-Noove smrti. Iskreno, nije čak ni pomislio da bi to mogao da bude bitan događaj za nju. Žan-No nikad nije pričao o njoj. Nikad.
Prolazeći pored Starbaksa, ponovo se zapitao šta je to toliko posebno kod tih kafića da ih se toliko otvara po Parizu. Ulazi, isto kao u Mekdonaldsu, ali udobno, umesto mirisa krompirića tu je miris kolača. Sve ga iznenađuje, od uniformi osoblja do sistema naručivanja. Ali primećuje da je ušao u raj za duvače: slatkiši, velike fotelje, lagana muzika i prigušeno svetlo - da je dozvoljeno zakonom, mogli bi odmah da se pretvore u kofi šopove, pa bi svi hteli da žive tamo. Obraća se mladoj ženi za pultom, niko ne stoji iza njega a devojka ima dvadesetak, slatka crnkinja visokih jagodica, previše počupanih obrva sa seksi glasom. Vernon hoće da zna sve o kafama na meniju. Ona odgovara staloženo, nimalo kao devojka koja flertuje. Obraća mu se kao perverznom matorcu koji je pobegao iz doma za stare na uglu i otkriva treći milenijum. Voleo bi da je zainteresuje, da oseti da može da je uzdrma, voleo bi da se smesti kod nje i provede zimu u njenom krevetu. Ali ništa u njenom stavu ne dozvoljava mu da insistira. Odlazi sa ogromnom crnom kafom, od dva evra i 60 centi.
Ušuškan u dvosed, priključuje kompjuter i vidi svoj odraz u staklu. Emili ga je barem dobro ošišala. Razgleda lokal. Osnovna razlika između pravog bara i ovog mesta je šank. Ono što čini jedan bar jeste šank. Inače si u čajyinici. U baru, zahvaljujući šanku, postoji kutak za tebe, znaš da možeš da uđeš sam. On je imao pult u svojoj radnji. Da bi na njega moglo da se nalakti i ostane satima, pričajući u prazno. Upravo suprotno psihijatru: stojiš, okrenut si prema sagovorniku, bez ikakvog vremenskog ograničenja. Bog zna da se naslušao raznih sranja u prodavnici za tih više od dvadeset godina.
Otvara svoju Fejsbuk stranicu, postuje snimak Crampsa, lajv u psihijatrijskoj bolnici, datoteka neodoljivog šarma, koji bi mogao da pokupi najviše simpatija. Izjave o Aleksovoj smrti namnožile su se tokom noći. Nek počiva u miru, nek se jebe sa svojim hipsterskim pesmama, neka ode sa one strane duge, i svi postavljaju neku njegovu fotografiju, anegdotu - upoznao sam ga u baru, čitao je Novalisa, spavala sam s njim, inspirisala sam tu i tu pesmu, dao mi je žvaku, kupovao sam toalet-papir, on je kupovao šunku, video sam ga pijanog jedno veče, platio sam mu pivo, video sam ga kako leži na podu u sopstvenim govnima, pogodilo me je, bio je veliki pesnik, srce mi krvari.
Teško mu je da izabere sa svoje liste prijatelja. Ima ih mnogo. Prodavac ploča upoznaje mnogo ljudi. Na početnoj stranici vidi veličanstvenu fotografiju Harlija Flenagana Džuniora, priča ne jenjava već tri meseca - Harli Flenagan Yunior izbo je nožem lika koji ga je zamenio u Cro-Magsima. Lajkuje kao lud. Kafa nije loša, pije pola litra i to mu razvaljuje stomak.
Viržina Depent
Iz knjige “Vernon Trodon”. Prevod sa francuskog Novak Golubović. BOOKA, Beograd 2019.
