PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA“  Čovek bez lica

Soba Eri Asai.

U prostoriji se ništa nije promenilo. Samo je silueta muškarca koji sedi na stolici sada u krupnijem planu. Figuru tog čoveka možemo da vidimo prilično jasno. Signal još uvek ima smetnje; slika se povremeno zatrese, obrisi se krive, kvalitet je sve lošiji. Prodorno struganje se pojačava. Na trenutke se umeša i neka druga, potpuno nevezana slika. No smetnje odmah nestaju, i ona prvobitna slika se vraća.

Eri Asai je, ipak, i dalje u dubokom snu. Svetlost veštačkih boja koje emituje televizijski ekran pravi pokretne senke od njenog profila, ali joj ne ometa san.

Muškarac na ekranu nosi tamnosmeđe odelo. Možda je to nekad bilo elegantno, reprezentativno odelo, ali sada izgleda pohabano. Svud po rukavima i leđima ima nečeg belog nalik na prašinu. Nosi crne kožne cipele zaobljenih vrhova, ali su i one prašnjave. Na kakvom li je zavučenom prašnjavom mestu on bio pre nego što je došao u ovu sobu? Uz belu košulju s običnim okovratnikom nosi jednobojnu crnu vunenu kravatu. I boja kravate i boja košulje su na isti način izbledele. Kosa mu je proseda. Ne, može biti i da to nisu sede, već prašnjave vlasi crne kose. U savakom slučaju, njegova kosa izgleda kao da kroz nju dugo nije provučen češalj. Začudo, i pored svega toga on ne odaje aljkav utisak. Niti deluje ofucano. Samo je potpuno smožden, odeće isprljane usled nekih nepredviđenih okolnosti.

Lice mu se ne može videti. U ovom trenutku ono što televizijska kamera snima ili je siuleta ovog čoveka s leđa, ili su drugi delovi njegovog tela osim lica. Da li zbog ugla pod kojim pada svetlo, ili je to namerno, tek lice mu je u sasvim tamnoj senci, na mestu do kojeg naš pogled ne dopire.

Muškarac se ne pomera. S vremena na vreme, duboko, polako udahne, i samo mu se ramena u tom ritmu lagano podignu i spuste. Mogao bi to biti i neki talac koji je već dugo zatvoren u jednoj prostoriji. Oko njega lebdi nekakva atmosfera usporene predaje sudbini. Međutim, nije on vezan. On sedi na stolici pravih leđa, mirno diše i samo zuri u jednu tačku ispred sebe. Da li je sam odlučio da se ne pomera, ili se zbog nekog razloga našao u situaciji da zaista ne može da se pokrene, to mi ne možemo da razaznamo. Ruke su mu u krilu, jedna pored druge. Ne znamo koje je vreme. Ne znamo ni je li dan ili noć. Ali, zahvaljujući svetlosti koja dopire od niza neonskih svetiljki, prostorija je blistava kao u letnje popodne.

Uskoro, kamera zaokreće ispred muškarca i prikazuje njegovo lice spreda. Uprkos tome, njegove crte lica nisu nam ništa jasnije. Zagonetka je sve veća. Jer, čitavo mu je lice prekriveno poluprovidnom maskom. Ona mu kao folija tako prianja uz lice da je možda ne bi ni trebalo nazivati maskom. Ipak, ma koliko tanka bila, dobro služi svojoj svrsi. Praveći bledi, sjajni odblesak svetlosti, brižljivo skriva izgled i izraz njegovog lica. Mi jedino možemo da nagađamo o obrisima njegovog lica. Na maski nema ni otvora za nos, usta ni oči. To mu izgleda ipak ne smeta da diše, gledai sluša. Valjda ima dobru propustljivost i dotok vazduha. Spolja gledano, međutim, ne možemo ni da pretpostavimo od kog je materijala, niti kojom je tehnikom načinjena ta opna anonimnosti. Ta maska poseduje pođednako čarobna kao i funkcionalna svojstva. U isto vreme, nju su sa tamom donela davna vremena, i budućnost šalje sa svetlošću.

Ono što masku čini zaista jezivom jeste činjenica da uopšte ne možemo ni da zamislimo o čemu li razmišlja, šta oseća, šta planira (ili pak ne planira) čovek kome ona tako tesno prianja uz lice. Nemamo nikakvih naznaka na osnovu kojih bismo mogli da prosudimo da li je taj čovek dobar ili zao, da li su njegova shvatanja ispravna ili pomerene, niti da li ta maska služi da mu prikrije lice, ili da ga zaštiti. Sa tom tananom maskom anonimnosti na licu, muškarac mirno sedi na stolici, dok ga kamera snima, stvarajući tako izvesnu situaciju. Izgleda da nam nema druge nego da se zasad ostavimo donošenja sudova i prihvatimo je onakvom kakva je. Odlučujemo da ga nazovemo “čovekom bez lica”.

Ugao kamere sada je fiksiran u jednu tačku. Kamera je prilično nisko, i nepomično spreda zuri u siluetu “čoveka bez lica”. Potpuno neopomičan, čovek u smeđem odelu preko katodne cevi kroz ekran gleda na ovu stranu. Dakle, on izgleda kao da sa one strane gleda pravo u unutrašnjost prostorije u kojoj se mi nalazimo. Naravno, njegove se oči skrivaju iza sjajne, zagonetne maske. Pa ipak, jasno možemo osetiti prisustvo, težinu njegovog pogleda. Sa neprokolebljivom odlučnošću, on gleda u nešto ispred sebe. Sudeći po uglu njegovog lica, čini se da gleda u pravcu kreveta Eri Asai. Pokušavamo pažljivo da sledimo hipotetičku liniju njegovog pogleda. Tako je, nema sumnje. Ono što posmatraju bezoblične oči muškarca s maskom je, naravno, Eri koja na ovoj strani i dalje spava u krevetu. Tačnije rečeno, od samog početka on sve vreme samo i posmatra njenu siluetu. U ovom trenutku konačno spoznajemo tu činjenicu. On je u stanju da gleda na ovu stranu. Ekran televizora služi mu kao otvoreni prozor ka sobi sa ove strane.

Slika se povremeno zatrese pa se umiri. I električno struganje se povremeno pojačava. Ponekad zvuči kao pojačan signal kretanja nečijih moždanih talasa. Onda se struganje zgušnjava i pojačava, dostigne određenu tačku, vrhunac, opada i ubrzo nestaje. Zatim, kao da se predomisli, ponovo se javi. Ponovi se isto. Međutim, pogled “čoveka bez lica” je nepokolebljiv. ni njegova koncentracija ne opada.

Lepa devojka i dalje spava u krevetu. Njena ravna crna kosa rasuta je po jastuku poput lepeze koja priča hiljade priča. Meko spojene usne. Um potpuno na dno mora. Kad god televizijski ekran zatreperi, zadrhti i svetlost koja joj obasjava profil, a senke zaigraju kao neki nerazumljivi simbol. Na jednostavnoj drvenoj stolici sedi i bez reči je posmatra “čovek bez lica”. U ritmu disanja, ramena mu se s vremena na vreme lagano podižu i spuštaju. Baš kao napušten brod koji se ljuljuška na blagim jutarnjim talasima.

Izuzev toga, u sobi se ništa ne pomera.

Haruki Murakami