ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА“  Човек без лица

Соба Ери Асаи.

У просторији се ништа није променило. Само је силуета мушкарца који седи на столици сада у крупнијем плану. Фигуру тог човека можемо да видимо прилично јасно. Сигнал још увек има сметње; слика се повремено затресе, обриси се криве, квалитет је све лошији. Продорно стругање се појачава. На тренутке се умеша и нека друга, потпуно невезана слика. Но сметње одмах нестају, и она првобитна слика се враћа.

Ери Асаи је, ипак, и даље у дубоком сну. Светлост вештачких боја које емитује телевизијски екран прави покретне сенке од њеног профила, али јој не омета сан.

Мушкарац на екрану носи тамносмеђе одело. Можда је то некад било елегантно, репрезентативно одело, али сада изгледа похабано. Свуд по рукавима и леђима има нечег белог налик на прашину. Носи црне кожне ципеле заобљених врхова, али су и оне прашњаве. На каквом ли је завученом прашњавом месту он био пре него што је дошао у ову собу? Уз белу кошуљу с обичним оковратником носи једнобојну црну вунену кравату. И боја кравате и боја кошуље су на исти начин избледеле. Коса му је проседа. Не, може бити и да то нису седе, већ прашњаве власи црне косе. У саваком случају, његова коса изгледа као да кроз њу дуго није провучен чешаљ. Зачудо, и поред свега тога он не одаје аљкав утисак. Нити делује офуцано. Само је потпуно сможден, одеће испрљане услед неких непредвиђених околности.

Лице му се не може видети. У овом тренутку оно што телевизијска камера снима или је сиулета овог човека с леђа, или су други делови његовог тела осим лица. Да ли због угла под којим пада светло, или је то намерно, тек лице му је у сасвим тамној сенци, на месту до којег наш поглед не допире.

Мушкарац се не помера. С времена на време, дубоко, полако удахне, и само му се рамена у том ритму лагано подигну и спусте. Могао би то бити и неки талац који је већ дуго затворен у једној просторији. Око њега лебди некаква атмосфера успорене предаје судбини. Међутим, није он везан. Он седи на столици правих леђа, мирно дише и само зури у једну тачку испред себе. Да ли је сам одлучио да се не помера, или се због неког разлога нашао у ситуацији да заиста не може да се покрене, то ми не можемо да разазнамо. Руке су му у крилу, једна поред друге. Не знамо које је време. Не знамо ни је ли дан или ноћ. Али, захваљујући светлости која допире од низа неонских светиљки, просторија је блистава као у летње поподне.

Ускоро, камера заокреће испред мушкарца и приказује његово лице спреда. Упркос томе, његове црте лица нису нам ништа јасније. Загонетка је све већа. Јер, читаво му је лице прекривено полупровидном маском. Она му као фолија тако приања уз лице да је можда не би ни требало називати маском. Ипак, ма колико танка била, добро служи својој сврси. Правећи бледи, сјајни одблесак светлости, брижљиво скрива изглед и израз његовог лица. Ми једино можемо да нагађамо о обрисима његовог лица. На маски нема ни отвора за нос, уста ни очи. То му изгледа ипак не смета да дише, гледаи слуша. Ваљда има добру пропустљивост и доток ваздуха. Споља гледано, међутим, не можемо ни да претпоставимо од ког је материјала, нити којом је техником начињена та опна анонимности. Та маска поседује пођеднако чаробна као и функционална својства. У исто време, њу су са тамом донела давна времена, и будућност шаље са светлошћу.

Оно што маску чини заиста језивом јесте чињеница да уопште не можемо ни да замислимо о чему ли размишља, шта осећа, шта планира (или пак не планира) човек коме она тако тесно приања уз лице. Немамо никаквих назнака на основу којих бисмо могли да просудимо да ли је тај човек добар или зао, да ли су његова схватања исправна или померене, нити да ли та маска служи да му прикрије лице, или да га заштити. Са том тананом маском анонимности на лицу, мушкарац мирно седи на столици, док га камера снима, стварајући тако извесну ситуацију. Изгледа да нам нема друге него да се засад оставимо доношења судова и прихватимо је онаквом каква је. Одлучујемо да га назовемо “човеком без лица”.

Угао камере сада је фиксиран у једну тачку. Камера је прилично ниско, и непомично спреда зури у силуету “човека без лица”. Потпуно неопомичан, човек у смеђем оделу преко катодне цеви кроз екран гледа на ову страну. Дакле, он изгледа као да са оне стране гледа право у унутрашњост просторије у којој се ми налазимо. Наравно, његове се очи скривају иза сјајне, загонетне маске. Па ипак, јасно можемо осетити присуство, тежину његовог погледа. Са непроколебљивом одлучношћу, он гледа у нешто испред себе. Судећи по углу његовог лица, чини се да гледа у правцу кревета Ери Асаи. Покушавамо пажљиво да следимо хипотетичку линију његовог погледа. Тако је, нема сумње. Оно што посматрају безобличне очи мушкарца с маском је, наравно, Ери која на овој страни и даље спава у кревету. Тачније речено, од самог почетка он све време само и посматра њену силуету. У овом тренутку коначно спознајемо ту чињеницу. Он је у стању да гледа на ову страну. Екран телевизора служи му као отворени прозор ка соби са ове стране.

Слика се повремено затресе па се умири. И електрично стругање се повремено појачава. Понекад звучи као појачан сигнал кретања нечијих можданих таласа. Онда се стругање згушњава и појачава, достигне одређену тачку, врхунац, опада и убрзо нестаје. Затим, као да се предомисли, поново се јави. Понови се исто. Међутим, поглед “човека без лица” је непоколебљив. ни његова концентрација не опада.

Лепа девојка и даље спава у кревету. Њена равна црна коса расута је по јастуку попут лепезе која прича хиљаде прича. Меко спојене усне. Ум потпуно на дно мора. Кад год телевизијски екран затрепери, задрхти и светлост која јој обасјава профил, а сенке заиграју као неки неразумљиви симбол. На једноставној дрвеној столици седи и без речи је посматра “човек без лица”. У ритму дисања, рамена му се с времена на време лагано подижу и спуштају. Баш као напуштен брод који се љуљушка на благим јутарњим таласима.

Изузев тога, у соби се ништа не помера.

Харуки Мураками