SASVIM LIČNE PRIČE
PORODIČNI SPOMENAR STANISLAVE BAKIĆ JOKANIĆ Onome koji joj prethodi i onoj koja dolazi
Lišena izazova koji obično bivaju teret mladima željnim dokazivanja, Stanislava Bakić Jokanić je, izgleda baš u pravom trenutku, objavila svoj književni prvenac „Sasvim lične priče” (2024, Banatski kulturni centar) i time potvrdila Tolstojevu misao da „sve dolazi na vreme onome ko zna da čeka”.
Nagovestivši kako je sve u životu ove Banaćanke, koja je rođena u Kikindi, a odrasla u Bašaidu, po „spoljnim kriterijumima” došlo kasno – ljubav, dom i porodica, afirmacija u poslu – tako je i prva knjiga, premda nastala potpuno bez namere da bude objavljena, prošle godine doživela ukoričenje koje nastavlja da živi u drugačijim, nekim novim okvirima.
– Kada u zrelim godinama uđete u ovakav svet, verujte, to donosi olakšanje – objašnjava naša sagovornica, inače nastavnica srpskog i engleskog jezika u siriškoj Osnovnoj školi „Danilo Zelenović”. – Sve što je deo ove knjige nastajalo je godinama, ali sam tek poslednjih godinu i po dana imala vremena da sredim i uobličim. Sada mi je najveća želja da ova moja knjiga dopre do čitalaca i tako nastavi da živi, zbog čega se i trudim da je predstavim.
Satkane od 22 naslova raspoređenih u sedam celina, „Sasvim lične priče” ove Novosađanke mogu biti zanimljive i bliske svakom čitaocu, budući da su svi tekstovi tematski i žanrovski različiti. Tako autorka svoju dušu, emocije i sećanja potpuno ogoljeno predstavlja u raznovrsnim kratkim priključenijama, nudeći radoznalom oku svoj pogled na lični, ali i opšti, zajednički svet. Stoga svaka celina ima svoj naziv, a među njima su: „Čovek se lako zanese tvorevinama sopstvenog duha ma kako skromne one bile”, „Nije lako sutra bitisati, ako ne znaš ko si u korenu juče bio”, „Kao šlajer pala je nedelja na liciderski Novi Sad”, „Na istoj strani sveta”, „Podsticaji...”, „Književni atelje” i „Sasvim lične priče”.
– Knjiga je toliko široka, dotiče se različitih tema i nudi mogućnost za različite načine predstavljanja i tumačenja – priča Stanislava Bakić Jokanić. – Među njima su priče iz učionice, o platanima, vojničke priče, sećanja na mog dedu i oca, crtice o Bašaidu, govorim i o novosadskoj harmoniji koja inspiriše, o pokošenom drveću tokom superćelijskih oluja, pesmama i romanima književnika koji me inspirišu, umetničkim susretanjima i paralelama, salon bombonama...
Budući da su „Sasvim lične priče” svojevrsni porodični spomenar, autorka je odlučila da umesto recenzije budu dva teksta njenih najbližih – „Oproštajna beseda” njenog oca učitelja Miodraga Bakića pred odlazak u penziju i učenički sasatav ćerke Divne na temu „Moja mama”. I zaista, kako bolje i lepše početi i završiti debitantski literarni iskorak nego rečima „onog koji joj prethodi i one koja dolazi”?
Tekst i foto: L. Radlovački