ПОРОДИЧНИ СПОМЕНАР СТАНИСЛАВЕ БАКИЋ ЈОКАНИЋ Ономе који јој претходи и оној која долази

Наговестивши како је све у животу ове Банаћанке, која је рођена у Кикинди, а одрасла у Башаиду, по „спољним критеријумима” дошло касно – љубав, дом и породица, афирмација у послу – тако је и прва књига, премда настала потпуно без намере да буде објављена, прошле године доживела укоричење које наставља да живи у другачијим, неким новим оквирима.

– Када у зрелим годинама уђете у овакав свет, верујте, то доноси олакшање – објашњава наша саговорница, иначе наставница српског и енглеског језика у сиришкој Основној школи „Данило Зеленовић”. – Све што је део ове књиге настајало је годинама, али сам тек последњих годину и по дана имала времена да средим и уобличим. Сада ми је највећа жеља да ова моја књига допре до читалаца и тако настави да живи, због чега се и трудим да је представим.

Саткане од 22 наслова распоређених у седам целина, „Сасвим личне приче” ове Новосађанке могу бити занимљиве и блиске сваком читаоцу, будући да су сви текстови тематски и жанровски различити. Тако ауторка своју душу, емоције и сећања потпуно огољено представља у разноврсним кратким прикљученијама, нудећи радозналом оку свој поглед на лични, али и општи, заједнички свет. Стога свака целина има свој назив, а међу њима су: „Човек се лако занесе творевинама сопственог духа ма како скромне оне биле”, „Није лако сутра битисати, ако не знаш ко си у корену јуче био”, „Као шлајер пала је недеља на лицидерски Нови Сад”, „На истој страни света”, „Подстицаји...”, „Књижевни атеље” и „Сасвим личне приче”.

– Књига је толико широка, дотиче се различитих тема и нуди могућност за различите начине представљања и тумачења – прича Станислава Бакић Јоканић. – Међу њима су приче из учионице, о платанима, војничке приче, сећања на мог деду и оца, цртице о Башаиду, говорим и о новосадској хармонији која инспирише, о покошеном дрвећу током суперћелијских олуја, песмама и романима књижевника који ме инспиришу, уметничким сусретањима и паралелама, салон бомбонама...

Будући да су „Сасвим личне приче” својеврсни породични споменар, ауторка је одлучила да уместо рецензије буду два текста њених најближих – „Опроштајна беседа” њеног оца учитеља Миодрага Бакића пред одлазак у пензију и ученички сасатав ћерке Дивне на тему „Моја мама”. И заиста, како боље и лепше почети и завршити дебитантски литерарни искорак него речима „оног који јој претходи и оне која долази”?

Текст и фото: Л. Радловачки