Peter Handke - Da mi je da izađem iz istorije ovog stoleća!

Identiteta. Kada on, dakle, sa svoje razumne evropske distance pogleda Beograd, Veliku Hoču ili Bajinu Baštu, mi vidimo i tu imenovanu Bajinu Baštu u punoj važnosti, u onom intenzitetu u kome narečena Bajina Bašta poprima, opravdano, važnost koju je zaslužila, baš kao i Njujork ili Moskva, u nekim zasluženim trenucima.

Slike zvezda, tvrdio je Đordano Bruno, senke ideja koje predstavljaju nebeske objekte, bliže su trajnoj stvarnosti nego slike prolaznog sveta koji se nalazi ispod njih. U tom prolaznom svetu koji moramo odživeti nismo baš radi da budemo samo “puževa kućica koju je zgazilo stopalo lažne svetske istorije”. A kada Handke napiše da se “u Višegradu odvijao život samo još na grobljima, a u Srebrenici, po svemu sudeći, nije se uopšte više odvijao”, mi znamo da se to više ne može promišljati, ni bolje ni gore, i da bi nam, ipak, bilo lakše da se posvetimo fascinaciji romanom “Golmanov strah od penala”, na primer, koji nas je uzdrmao u mladim godinama dok smo još uvek imali bezrezervnu veru u autonomiju i svetost čiste literature. Ali, opet, usud istorije koji određuje moj, tvoj ili Handkeov život tera nas da, bar na trenutak, priznamo kako nas, obične smrtnike, zbunjuje rastegljiv moral koji je proglašen za važeći. Najbolje ga je opisati citatom iz Kerolove Alise: „Ta, ta, dete, reče Vojvotkinja. Sve u sebi ima morala, treba samo da ga pronađeš„!

Da li je trebalo da nam tzv. verifikovani, legitimni stanovnik Evrope – za razliku od nas, domorodaca iz Srbije – potvrdi da nismo samo senke izgubljene u magli, da nismo ljudi bez svojstava? A ponekad, kao u slučaju Handkea i Srbije, dovoljna je i rečenica poput one koju je zapisao u “Letnjem dodatku zimskom putovanju” (1997), da nas ukotvi na mapu postojanja: “I Srbija preko granične reke beše onda još ogromna soba siročeta, kao i svojevremeno u zimu; tom prostorijom se sada, pak, orila buka, i beše ona ispunjena drečećim, neobičnim bojama i oblicima, koje su na našim meridijanima nazivani vizantijski, a meni su izgledali tirolski, baden-virtembergški, normanski ili nevadski”.

Ipak, možete li se pomiriti s time da ste zbog iluzija bacili godine i godine koje više nikada ne možete povratiti? Može li se popraviti tako strašna stvar kao kada potražite svoje srce, potrebno baš u tom trenutku, a ustanovite da ste ga negde već ostavili, negde visoko u brdima, i da ga je nemoguće ponovo zadobiti. Morali biste se penjati tako visoko: “Juče zvezdano nebo iznad mene i večni zakon u meni. A danas? Jorgan iznad mene i dušek ispod mene”.

Izgubili smo odnos ne samo prema stvarnosti, nego i samu stvarnost. Nastojanje pisaca da do nje dopru samo je ođek potrebe i nužnosti svih nas, koji živimo u vremenu bez orijentira i putokaza. Zato je često fikcionalni realizam kako književnosti, tako i gole politike i globalnih svetskih odnosa koji nam se nude i doslovan i go, bez pokušaja aluzija i simbolike i dubokih slojeva značenja, baš kao debela masna slova u prvom bukvaru. Stvarnost je potmuli zvuk sirene u magli i nikom više nije jasno gde su granice niti kako ta realnost zapravo izgleda. Ucrtati koordinate u mapu izgubljenog sveta neminovnost je koja ne daje uvek - nikad? - pozitivne rezultate. No, svejedno, šta uostalom može da izgubi onaj ko je već izgubljen u stvarnosti koja ga okružuje?

Veliko i malo? Bitno i nebitno? Priznajemo da je beskompromisni, savršeni android iz kultnog “Blejd ranera” video čudesa kakva mi, (samo) smrtni ljudi, možemo samo da sanjamo ali, budimo na trenutak pragmatični i zaboravimo tezu nas, umetnika, po kojoj je predstava izvučena iz umetničkog dela jednako važna i jednakog intenziteta kao i zbilja u kojoj učestvujemo. Kada se svedu računi, i smrt i ljubav drugačije, mekše zvuče (i znače) u fikciji. U stvarnosti, mi jesmo videli beskrajna polja rascvetalih crvenih bulki, plamteće kugle  koje se šetaju oko glave, sunce koje se ponovo rađa posle apokalipse, krave koje nas jure po livadi zasutoj granatama, babojebe, zlatna jutra u vinogradu, bezbroj zvezda padalica, bombe koje padaju zato što smo izuli čizme, bombe koje padaju zato što smo obuli čizme, ludačke vetrove koji zamrzavaju prste usred maja, nestvarnu mesečinu, čarape s držanjem, slatki san u memli podruma prepunog pacova, komade čelika što lepršaju ispred očiju poput razigranih leptira, spavanje sa zmijama u vlažnoj rupi na poljančetu, četiri istovremene duge na nebu u zoni sumraka, Srbiji, i svi ti trenuci, kada nas ne bude, neće biti izgubljeni kao suze na kiši, zahvaljujući i ljudima poput Hadkea, koji nam diskretno, ali neopozivo, svojim autentičnim, poštenim spisateljkim Ja, vraćaju identitet u koji smo i sami posumnjali, identitet gotovo izgubljen u decenijama u kojima su nas mediji sa Zapada gotovo uverili da smo manje čovek, a više beslovesne zveri iz senke, iz sive zone poludele straže na divljoj granici koju, za dobrobit homogenog, civilizovanog globalnog naroda “rajske planete”, treba ukinuti.

 Đorđe Pisarev