Kakva je veza nobelovaca Handkea i Tokarčuk sa Novim Sadom?

Najprestižnije internacionalno književno priznanje prošle godine nije dodeljeno zbog skandala unutar Švedske akademije i ostavke pojedinih članova osamnaestočlanog žirija, pa je odlučeno da se sada proglase dva laureata.

Peter Handke je dobio Nobelovu nagradu za uticajan rad koji je lingvističkom genijalnošću istražio periferiju i specifičnost ljudskog iskustva. Jedinstvenost njegove umetnosti jeste izuzetna pažnja koju poklanja pejzažima i materijalnom ovaploćenju sveta, zbog čega su film i slikarstvo dva najveća izvora inspiracije za njegovo delo, navela je Akademija u obrazloženju.

Handke je rođen 1942. godine u nemačkom gradu Grifenu. Autor je stotinak knjiga u različitim žanrovima (poezija, priče, romani, dramski tekstovi, eseji, filmski scenariji, kolažni tekstovi...). Moravska noć, Užas praznine, Juče na putu, Pravda za Srbiju, Golmanov strah od penala, Psovanje publike, Spori povratak kući, Veliki pad - samo neki od naslova koji su obeležili pedesetogodišnju književnu karijeru ovog autora. Više od 25 dela ovog pisca na srpski je preveo Žarko Radaković. Među književnim nagrada koje je dobio ovaj pisac (Bihnerova, Kafkina, Šilerova, Ibzenova, Nestrojeva, Tomas Man) jeste i priznanje nazvano po rodonačelniku srpskog romana Milovanu Vidakoviću, koje je Handke dobio u aprilu 2017. na Međunarodnom književnom festivalu Prozefest u Novom Sadu. Dve trećine iznosa ove nagrade Handke je tada poklonio Dečijem selu u Sremskoj Kamenici.     

Handke je veliki prijatelj Srbije, koji je ovde boravio više puta, posećivao Kosovo i Metohiju , pisao i govorio o njemu, o Srbiji, srpskom narodu, srpskoj literaturi koju je predstavljao u svetu. List „Frankfurter rundšau“ je povodom objavljivanja O tragičnom intenzitetu Evrope - Literaturi iz Srbije” 71. odabiru srpske literature u izdanju književnog časopisa “Sveska” u kome je učestvovao i Handke, konstatovao da Handke „ume da preteruje kada je u pitanju Srbija”. Zbog toga je često bio napadan i osporavan. Tokom rata u BiH, boravio je u sukobima zahvaćenim područjima i napisao žestoko osporavani esej „Pravda za Srbiju”, u kojem se zalagao za diferencirani pristup zapadnih zemalja i protiv svaljivanja krivice samo na srpsku stranu. Na početku bombardovanja SR Jugoslavije, Handke je doputovao u Srbiju, u znak protesta vratio Bihnerovu nagradu, istupio iz Katoličke crkve, a od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige. Izabran 2012. za inostranog člana SANU, a dobio je i posebnu plaketu 50. Disovog proleća i tom prilikom preveo Disovu pesmu „Možda spava” na nemački, a rukopis poklonio biblioteci u Čačku.

Olga Tokarčuk je romanopisac, esejist, scenarist i pesnik, nesumnjivo vodeće ime poljske književnosti među piscima srednje generacije, čije se knjige dočekuju uz veliki interes publike i blagonaklonost kritike a i van Poljske ubraja se među najvažnije evropske prozaiste današnjice. Ona je tek 15. žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost za više od jednog veka, koliko se to priznanje dodeljuje, a priznanje joj je pripalo, kako je obrazložila Akademija zbog “narativne mašte koja sa svojom enciklopedijskom strašću predstavlja prelazak granica kao formu života”. Rođena je 1962. u Sulehovu, na zapadu Poljske. Po struci je psiholog, nakon završenih studija na Varšavskom univerzitetu, radila je kao psihoterapeut. Njene knjige prevedene su na dvadesetak svetskih jezika, a mnoge su poslužile kao književni predložak za pozorišne komade i filmska ostvarenja. Pre tri decenije potpuno se posvetila književnom radu.

Roman „Pamtivek i druga doba”, koji je kod nas objavila “Paideia” označio je ne samo prelomnu tačku u književnoj karijeri Olge Tokarčuk, već je obeležio i zaokret u fabuli poljskog romana. Još tada, polovinom devedesetih, kritičari su je proglasili nadom poljske proze, i ona je munjevito stekla naklonost čitalaca u zemlji i svetu. Ova knjiga ne samo što je osvojila najveći broj nagrada, već je uvrštena u obaveznu srednjoškolsku lektiru.

Olga Tokarčuk objasnila je prilikom gostovanja u Beogradu da joj je ovaj roman otvorio ulaz u pisanje, da je ta knjiga „detinjstvo njenog pisanja”, a  otkrila je i pojedinosti vezane za način na koji stvara.

Svemu dajem mitološki smisao, trudim se da iz pojedinačnog stvorim veće, opšte. Roman „Beguni” zreli je oblik tog konstelacijskog, a „Pamtivek” je tek njegova najava – objasnila je autorka.

Dobitnica je više prestižnih književnih nagrada, za roman „Beguni” 2008. pripalo joj je jedno od najznačajnijih poljskih priznanja za književnost „Nike”. Ovaj roman nominovan je i za književnu nagradu centralne Evrope „Angelus“. Sledi roman “Dnevna kuća, noćna kuća”, a a zatim “Knjige Jakovljeve”, kod nas objavljen u izdanju “Službenog glasnika” za ovo monumentalno delo, 2015, po drugi put dobila je nagradu Nike. Jedna je od organizatora Međunarodnog festivala pripovetke u Vroclavu, a od 2008. vodi književne radionice kreativnog pisanja na Univerzitetu u Opolu. Poznati je i aktvivista, i nosilac je poljsko-nemačkog priznanja „ Most”, koje se dodeljuje za pormociju mira, demokratskog razvoja i međusobnog razumevanja među narodima Evrope.

U Novom Sadu je boravila u proleće 2013. na Međunarodnom festivalu proze “Prozefest”, a te godine u oktobru je i otvorila Beogradski sajam knjiga. Tada je ukazala da su tragovi rata ostavili rane ne samo u tkivu grada, nego i u svesti njegovih žitelja. Istina, Beograd je isto tako prestonica zemlje koja se uprkos nevelikoj teritoriji jasno i postojano odražava na kulturnoj, a naročito književnoj mapi Evrope.  Kulturni centar Novog Sada je 2014. u ediciji „Prozefest“ objavio njenu knjigu „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“.

Na uručenju nagrade “Milovan Vidaković” u SNP u Novom Sadu predstavljajući Handkea kao najvećeg živog pisca velikog nemačkog jezika koji je svojim literarnim eruptivnim darom obeležio poslednje decenije 20. veka Vladan Vukosavljević, ministar kulture Republike Srbije, je ukazao da je reč o čoveku koji je pored književnog talenta ovaj svet obasjao i jednom često zaboravljenom osobinom koja se zove vrlina. Po njegovim rečima, krajem 20. veka zastava vrline u evropskoj civilizaciji pala je u prašinu i jedan od prvih koji se sagnuo i izdigao je visoko bio je Handke. Danas ga publika u celom svetu ceni i poštuje zbog njegovih literarnih kvaliteta i zato što je svojim talentom obasjao mnoge čitalačke umove i duše, ali ćute o njegovoj ljudskoj vrlini, a mi u Srbiji slavimo i njegov pripovedački dar, ali i ljudsku vrlinu.

N. Popov