Pavle Bakić, poslednji srpski despot koji je od Turaka prebegao u Ugarsku: Novu zemlju satrla oholost

Za ovo delo Vojislav je dobio nagradu „Janko Veselinović“ 2020. godine za istorijski roman, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.

- Poslednja nedelja decembra te 1525. godine bila je krajnji rok da Pavle Bakić povede narod sa planine Venčac, a i iz ostalih sela Šumadije, da pređu reku Savu i domognu se Srema i obećane zamlje Ugarske – kaže Vojislav obrazlažući priču o poslednjem srpskom despotu. – S njim su krenula i njegova rođena braća, s porodicama: Dimitrije, Komnen, Mihajlo i Manojlo, a i brat od strica Petar. Pavla je pratila supruga Teodora sa ćerkom Marijom i tek rođenim ženskim detetom, koje je tek u Sremu dobilo ime Angelina. Pratnja od svega pedesetak konjanika nije obećavala veliku nadu na uspeh, ali nazad se nije moglo.

Srbi sve češće prelaze u Srem i pridružuju se vojsci Pavla Bakića, govore nam Veselinovićeve knjige. Veliki vezir Ibrahim je imao poseban razlog da progoni Pavla jer je smatrao da ovaj, budući da je bio sekretar i rizničar Ferhat-paše, nije predao „kruni“ sve što je trebalo, da je nešto vrlo dragoceno sakrio, „u planine“! A to „nešto“ je bilo doneto iz manastira Mar Saba iz Kedronske doline i povereno na čuvanje Pavlu posle pada Rodosa. Veliki vezir Ibrahim je hteo toga da se dokopa na svaki način jer, verovalo se, da ko to poseduje biće gospodar sveta.

- Ugarska je dočekala Pavlove ratnike i narod koji je sa njima krenuo, ne krijući bedu i skoru propast, uzdajući se u njih kao u poslednju šansu - pripoveda Veselinović.- Pavle Tomori, kaločki nadbiskup, je imenovan za komandanta odbrane južnih granica kraljevine. Jedino je mogao da veruje u snagu srpskih ratnika za odbranu od turske najezde. Tomori je više puta tražio od kralja Ludovika drugog - Jegelonca i kraljice Marije, da se Srbi naseljavaju u što većem broju u Srem i Bačku jer su jedino oni sposobni, kao ratnici, da se suprotstave Turcima. Tražio je da se Bakićima i njegovim ljudima dodele imanja kako bi se naselili i živeli tu sa svim obavezama, a posebnio obavezom odbrane zemlje za slučaj rata. Kralj slobodne zemlje nije ni imao. Istoričari, kako srpski tako i ugarski, slažu se u tome „da se ne zna gde su Bakići boravili prvih meseci u Ugarskoj”.

Veselinović je pokušao i na to pitanje da nađe odgovor.

– Može se zaključiti da je Pavlova, sa porodicama njegove braće, tih prvih meseci boravila u Kaloči, biskupskom dvoru i samostanu, a da im je taj boravak, nemajući drugi izbor, obezbedio sam Tomori – kaže on. –  Za to vreme Bakići su bili angažovani u Petrovaradinu na intenzivnim pripremama za odbranu zemlje. Veliki i odgovoran posao prihvatanja izbeglica koje su sve više napuštale tursku, odnosno svoju srpsku zemlju, bio je poveren Pavlu Bakiću. On je morao od svakakvog naroda koji mu je dolazio, da napravi vojsku sposobnu da se suprotstavi ogromnoj Otomanskoj vojsci, koju je dobro poznavao.

U poglavlju „Sabor u Budimu“ opisana je sva ona oholost i nadmenost dvorskih staleža i pokušaj Pavla Bakića da, govoreći jasno i razumno, urazumi kralja i sve one oko njega, da je njihova kraljevina u velikoj opasnosti. Užasnutom Pavlu postaje jasno da nije uspeo da urazumi uobraženu gomilu.

Akteri značajnih događaja koji su obeležili ovo vreme stvarno su postojali. Istorija ih je zabeležila i opisala a mi danas moramo da pomenemo njihova velika dela otkrivajući istorijske izvore odakle možemo saznati o događajima, iznosi Veselinović. Srbi koji su mnogo pre naselili Ugarsku i smatrali je svojom otaybinom su: Jovan Sepuški od Zapolje (pominjan kao Jovan Zapolja), njegov brat Đorđe Sepuški, braća Jakšići, Marko i Petar, Radič Božić, Petar Ovčarević, Đorđe Alapić, Toma Podvinjajski, pop Đurađ Sremac i drugi. Vitez na glasu Franjo Bodo Šomođski, koji je pod komandom Pavla Tomorija, samo neku godinu pre, suzbio pljačkaški pohod Ferhad-paše u Sremu pa satro turske bašibozluke i naterao ih u Savu da se više od dve hiljade podave u reci ne mogavši da se dokopaju druge obale.

Možda je Franjo Šomođski nagovorio Pavla Bakića da svoju porodicu naseli u grad Salavar, na reci Sali koja se s juga uliva u veliko blatno jezero. Kasnije je Pavle dobio i tvrđavu Lak, nedaleko od jezera Balaton, a sve ovo nalazilo se u Šomođskoj županiji.

Pored kralja Ludovika i kraljice Marije pominju se dva palatina, Stefan Verbeci, kojeg je smenio Stefan Batori budući „izvikan“ na aprilskom saboru u Budimu, i to onda kada je trebalo donositi najvažnije odluke za organizovanje odbrane zemlje. Jovan Zapolja, uvređen ovakvim ponašanjem dvorskih staleža, s velikom vojskom, koju je osposobio i držao u Erdelju, nije se ni pojavio u potonjoj Mohačkoj bitki i propast je bila neminovna.

Pavle Bakić, braća Jakšići, Radič Božić, Jovan Zapolja i drugi razumni vitezovi svesni situacije u Turskoj, a preko svojih veza dobro obavešteni o namerama Sultana Veličanstvenog, uporno su pokušavali da urazume velikaše koji su bili najbliži kraljevskom paru, a koji u svojoj nadmenoj oholosti i uobraženosti nisu imali ni malo razumevanja ni poštovanja prema ovim iskusnim ratnicima, pa čak nisu hteli njihove dobronamerne savete ni da slušaju, ubedivši prvo sebe a onda i druge - da znaju bolje.

Tajanstvena je uloga kraljice Marije, koja je nesrećnog muža, kralja Ludovika zamajavala lakim i jeftinim provodima odvraćajući ga od ozbiljnih državnih poslova.

Pavle Bakić i njegova braća, sa ono malo ljudi koji su došli sa njima u ovu već propalu državu, našli su se u velikim nevoljama, da svakim danom, i sami ne znajući gde će boraviti, primaju veliki broj izbeglih Srba koji su bežeći od turskog pogroma prelazili Savu i Dunav.

U poslednjem poglavlju opisano je ono što se moralo dogoditi - Mohačka bitka. Turska sila je za samo dva sata, tog 29. avgusta 1526. godine satrla ugarsku vojsku. U boju su poginuli komandanti Đorđe Sepuški, Pavle Tomori, a u bežaniji posle bitke i sam kralj, i mnogi drugi. Poginuo je i Pavlov rođeni brat Manojlo a Pavle je uspeo da povuče iz izgubljene bitke, i spase od stradanja, oko tri hiljade svojih konjanika.

- Poredeći minule događaje, Turci zemlju Srbiju nisu mogli da pokore ni za dva veka, a ovu nesrećnu kraljevinu su osvojili za dva sata – zaključuje Veselinović. - Put u Evropu im je bio otvoren. Niko više nije mogao sultanovu ordiju da zaustavi.

Slobodan Jakovljević