Павле Бакић, последњи српски деспот који је од Турака пребегао у Угарску: Нову земљу сатрла охолост

За ово дело Војислав је добио награду „Јанко Веселиновић“ 2020. године за историјски роман, коју додељује Удружење књижевника Србије.

- Последња недеља децембра те 1525. године била је крајњи рок да Павле Бакић поведе народ са планине Венчац, а и из осталих села Шумадије, да пређу реку Саву и домогну се Срема и обећане замље Угарске – каже Војислав образлажући причу о последњем српском деспоту. – С њим су кренула и његова рођена браћа, с породицама: Димитрије, Комнен, Михајло и Манојло, а и брат од стрица Петар. Павла је пратила супруга Теодора са ћерком Маријом и тек рођеним женским дететом, које је тек у Срему добило име Ангелина. Пратња од свега педесетак коњаника није обећавала велику наду на успех, али назад се није могло.

Срби све чешће прелазе у Срем и придружују се војсци Павла Бакића, говоре нам Веселиновићеве књиге. Велики везир Ибрахим је имао посебан разлог да прогони Павла јер је сматрао да овај, будући да је био секретар и ризничар Ферхат-паше, није предао „круни“ све што је требало, да је нешто врло драгоцено сакрио, „у планине“! А то „нешто“ је било донето из манастира Мар Саба из Кедронске долине и поверено на чување Павлу после пада Родоса. Велики везир Ибрахим је хтео тога да се докопа на сваки начин јер, веровало се, да ко то поседује биће господар света.

- Угарска је дочекала Павлове ратнике и народ који је са њима кренуо, не кријући беду и скору пропаст, уздајући се у њих као у последњу шансу - приповеда Веселиновић.- Павле Томори, калочки надбискуп, је именован за команданта одбране јужних граница краљевине. Једино је могао да верује у снагу српских ратника за одбрану од турске најезде. Томори је више пута тражио од краља Лудовика другог - Јегелонца и краљице Марије, да се Срби насељавају у што већем броју у Срем и Бачку јер су једино они способни, као ратници, да се супротставе Турцима. Тражио је да се Бакићима и његовим људима доделе имања како би се населили и живели ту са свим обавезама, а посебнио обавезом одбране земље за случај рата. Краљ слободне земље није ни имао. Историчари, како српски тако и угарски, слажу се у томе „да се не зна где су Бакићи боравили првих месеци у Угарској”.

Веселиновић је покушао и на то питање да нађе одговор.

– Може се закључити да је Павлова, са породицама његове браће, тих првих месеци боравила у Калочи, бискупском двору и самостану, а да им је тај боравак, немајући други избор, обезбедио сам Томори – каже он. –  За то време Бакићи су били ангажовани у Петроварадину на интензивним припремама за одбрану земље. Велики и одговоран посао прихватања избеглица које су све више напуштале турску, односно своју српску земљу, био је поверен Павлу Бакићу. Он је морао од свакаквог народа који му је долазио, да направи војску способну да се супротстави огромној Отоманској војсци, коју је добро познавао.

У поглављу „Сабор у Будиму“ описана је сва она охолост и надменост дворских сталежа и покушај Павла Бакића да, говорећи јасно и разумно, уразуми краља и све оне око њега, да је њихова краљевина у великој опасности. Ужаснутом Павлу постаје јасно да није успео да уразуми уображену гомилу.

Актери значајних догађаја који су обележили ово време стварно су постојали. Историја их је забележила и описала а ми данас морамо да поменемо њихова велика дела откривајући историјске изворе одакле можемо сазнати о догађајима, износи Веселиновић. Срби који су много пре населили Угарску и сматрали је својом otaybinom су: Јован Сепушки од Запоље (помињан као Јован Запоља), његов брат Ђорђе Сепушки, браћа Јакшићи, Марко и Петар, Радич Божић, Петар Овчаревић, Ђорђе Алапић, Тома Подвињајски, поп Ђурађ Сремац и други. Витез на гласу Фрањо Бодо Шомођски, који је под командом Павла Томорија, само неку годину пре, сузбио пљачкашки поход Ферхад-паше у Срему па сатро турске башибозлуке и натерао их у Саву да се више од две хиљаде подаве у реци не могавши да се докопају друге обале.

Можда је Фрањо Шомођски наговорио Павла Бакића да своју породицу насели у град Салавар, на реци Сали која се с југа улива у велико блатно језеро. Касније је Павле добио и тврђаву Лак, недалеко од језера Балатон, а све ово налазило се у Шомођској жупанији.

Поред краља Лудовика и краљице Марије помињу се два палатина, Стефан Вербеци, којег је сменио Стефан Батори будући „извикан“ на априлском сабору у Будиму, и то онда када је требало доносити најважније одлуке за организовање одбране земље. Јован Запоља, увређен оваквим понашањем дворских сталежа, с великом војском, коју је оспособио и држао у Ердељу, није се ни појавио у потоњој Мохачкој битки и пропаст је била неминовна.

Павле Бакић, браћа Јакшићи, Радич Божић, Јован Запоља и други разумни витезови свесни ситуације у Турској, а преко својих веза добро обавештени о намерама Султана Величанственог, упорно су покушавали да уразуме великаше који су били најближи краљевском пару, а који у својој надменој охолости и уображености нису имали ни мало разумевања ни поштовања према овим искусним ратницима, па чак нису хтели њихове добронамерне савете ни да слушају, убедивши прво себе а онда и друге - да знају боље.

Тајанствена је улога краљице Марије, која је несрећног мужа, краља Лудовика замајавала лаким и јефтиним проводима одвраћајући га од озбиљних државних послова.

Павле Бакић и његова браћа, са оно мало људи који су дошли са њима у ову већ пропалу државу, нашли су се у великим невољама, да сваким даном, и сами не знајући где ће боравити, примају велики број избеглих Срба који су бежећи од турског погрома прелазили Саву и Дунав.

У последњем поглављу описано је оно што се морало догодити - Мохачка битка. Турска сила је за само два сата, тог 29. августа 1526. године сатрла угарску војску. У боју су погинули команданти Ђорђе Сепушки, Павле Томори, а у бежанији после битке и сам краљ, и многи други. Погинуо је и Павлов рођени брат Манојло а Павле је успео да повуче из изгубљене битке, и спасе од страдања, око три хиљаде својих коњаника.

- Поредећи минуле догађаје, Турци земљу Србију нису могли да покоре ни за два века, а ову несрећну краљевину су освојили за два сата – закључује Веселиновић. - Пут у Европу им је био отворен. Нико више није могао султанову ордију да заустави.

Слободан Јаковљевић