Olga Tokarčuk, nobelovka: Svedoci smo umiranja lepe književnosti
Globalizacija je naglavačke okrenula pojmove centra i periferije. I dok sam živela na selu nisam imala problema da ostvarim duhovne, intelektualne ili bilo koje druge veze sa ljudima.
Moje pisanje se u velikoj meri zasniva na onom što je lokalno, bilo to u selu ili u gradu. Ipak, više volim da budem u pozadini u odnosu na centar, a to je Varšava, reči su Olge Tokarčuk, nove – stare zvezde u književnom panteonu svetske književnosti...
Važite za autora koji ima pođednaku naklonost poljskih čitalaca i književne kritike. Koju od te dve naklonosti ste teže zadobili?
- Ne razmišljam o tome. Pišem jer je to moja potreba. Donekle i obaveza, jer mislim da će se ovaj svet raspasti ako ne pripovedamo o njemu. A ako bih morala da se opredelim koji mi je od ta dva suda važniji, bez razmišljanja, to su moji čitaoci.
Čitalac je neko ko bezinteresno ulazi u moju knjigu, ne očekujući korist, već zadovoljstvo. Čitalac može da čita kako god želi, on tako stvara sopstveni doživljaj. Zato redovno pratim šta čitaoci na raznim forumima govore o mojim knjigama, to mi je mnogo važnije od kritičarskog suda. Kritičari uglavnom imaju ustaljenje kalupe u koje nastoje da uguraju sve autore, a to nije uvek dobro.
Može li se u Poljskoj živeti samo od književnog stvaralaštva, živite li samo od pisanja?
- U Poljskoj ima dvadeset do trideset književnika koji mogu da žive od profesionalnog pisanja. To su oni koji pišu popularnu književnsot, a takve knjige se objavljuju u desetinama hiljada primeraka; kod nas se, recimo, visokotiražnim smatra naslov objavljen u preko 60.000 primeraka. Sad već mogu da potvrdim da živim samo od pisanja. Ali to nisu samo književni naslovi, već i kolumne po raznim novinama i časopisama, filmski scenariji i drugo.
Uz Adama Zagajevskog i Tadeuša Ruževiča, vas u Poljskoj smatraju za najozbiljnijeg kandidata za Nobelovu nagradu. Kakav odnos imate prema tome?
- Malo sam bila iznenađena kada sam to saznala. Nije zapravo reč o pravoj nominaciji već o proceni takozvanih književnih kladioničara, i to ne samo u Poljskoj. Kolika je moć tih predviđanja shvatila sam tek kada su moje knjige objavljene u Velikoj Britaniji. Ipak, ne opterećujem se previše, to su samo nagađanja. Želim da jo dugo pišem dobre knjige koje će ljudi voleti da čitaju.
Da li su mladi Poljaci skloni čitanju, ili ih više privlači internet?
- Smatram da pripadam dvema ili trima poslednjim generacijama autora koji pišu knjige kakve smo do sada poznavali, jer neće više biti onih koji će hteti da ih čitaju. Svedoci smo umiranja lepe književnosti. Ljudi danas više vole laka štiva poput reportaža, putopisa, biografija slavnih, ljubavnih storija sa srećnim završecima. Potrebu za fikcijom zadovoljavaju preko filma, a najviše ih opuštaju kompjuterske igrice. Mislim da roman polako izumire. Ipak, ja i dalje mnogo vremena posvećujem čitanju. Pre svega sam čitalac, a tek onda pisac.
Radmila Lotina
