Олга Токарчук, нобеловка: Сведоци смо умирања лепе књижевности

Моје писање се у великој мери заснива на оном што је локално, било то у селу или у граду. Ипак, више волим да будем у позадини у односу на центар, а то је Варшава, речи су Олге Токарчук, нове – старе звезде у књижевном пантеону светске књижевности...

 Важите за аутора који има пођеднаку наклоност пољских читалаца и књижевне критике. Коју од те две наклоности сте теже задобили?

- Не размишљам о томе. Пишем јер је то моја потреба. Донекле и обавеза, јер мислим да ће се овај свет распасти ако не приповедамо о њему. А ако бих морала да се определим који ми је од та два суда важнији, без размишљања, то су моји читаоци.

Читалац је неко ко безинтересно улази у моју књигу, не очекујући корист, већ задовољство. Читалац може да чита како год жели, он тако ствара сопствени доживљај. Зато редовно пратим шта читаоци на разним форумима говоре о мојим књигама, то ми је много важније од критичарског суда. Критичари углавном имају устаљење калупе у које настоје да угурају све ауторе, а то није увек добро.

 Може ли се у Пољској живети само од књижевног стваралаштва, живите ли само од писања?

- У Пољској има двадесет до тридесет књижевника који могу да живе од професионалног писања. То су они који пишу популарну књижевнсот, а такве књиге се објављују у десетинама хиљада примерака; код нас се, рецимо, високотиражним сматра наслов објављен у преко 60.000 примерака. Сад већ могу да потврдим да живим само од писања. Али то нису само књижевни наслови, већ и колумне по разним новинама и часописама, филмски сценарији и друго.

 Уз Адама Загајевског и Тадеуша Ружевича, вас у Пољској сматрају за најозбиљнијег кандидата за Нобелову награду. Какав однос имате према томе?

- Мало сам била изненађена када сам то сазнала. Није заправо реч о правој номинацији већ о процени такозваних књижевних кладионичара, и то не само у Пољској. Колика је моћ тих предвиђања схватила сам тек када су моје књиге објављене у Великој Британији. Ипак, не оптерећујем се превише, то су само нагађања. Желим да јо дуго пишем добре књиге које ће људи волети да читају.

 Да ли су млади Пољаци склони читању, или их више привлачи интернет?

- Сматрам да припадам двема или трима последњим генерацијама аутора који пишу књиге какве смо до сада познавали, јер неће више бити оних који ће хтети да их читају. Сведоци смо умирања лепе књижевности. Људи данас више воле лака штива попут репортажа, путописа, биографија славних, љубавних сторија са срећним завршецима. Потребу за фикцијом задовољавају преко филма, а највише их опуштају компјутерске игрице. Мислим да роман полако изумире. Ипак, ја и даље много времена посвећујем читању. Пре свега сам читалац, а тек онда писац.

 Радмила Лотина