OČEKUJUĆI ODGOVOR! Prva zbirka pripovedaka novinarke BOJANE KARAVIDIĆ „Svetlost se uvek probije...“

Od novinarskih tekstova, za NIN i druge novine, i „Korzo“ portala koji je pokrenula, Bojana Karavidić je, vođena verovatno unutrašnjim nesavladivim porivom za pisanjem, koji su priznavali toliki književnici, bila stigla i do prve potvrde da se vredi upuštati i u književne tokove, osvojivši prvu nagradu na konkursu „Ulaznica 2018“ za kratku priču. Šest godina kasnije, evo prve zbirke njenih priča.
- Od kada sam naučila slova, čitam i pišem. Čuvam dnevnike koje sam pisala od trećeg razreda, zatim u gimnaziji. Mogli bi biti materijal za neku novu knjigu, ali o tom, potom. U osmom razredu dobila sam nagradu dečjeg lista „Zmaj“ za slobodan sastav „Moj grad u dvehiljaditoj godini“. Bilo je to 1968, ako se dobro sećam godine. Već tada sam mislila, o tome svedoči moj dnevnik, da moram napisati knjigu, tako da mi ova moja prva knjiga nije baš neko iznenađenje. Baš sam neskromna! Više je specifična zbog poznih godina u kojima sam je objavila. Naređala sam sedam decenija! – otkriva za naš list Bojana Karavidić.
Knjiga je došla na red posle decenija u kojima je, kako ističe, bila predana novinarstvu i obožavala taj posao. Pisanje jeste i deo novinarstva i književnosti, i ma koliko te oblasti imale toliko toga bliskog, ima i velikih razlika, i vrlo je rizično zameniti ih. Garancija nema da će to biti uspešno, već je sve na čitaocima, i nagradama. Ako je to preduslov, Bojana Karavidić ga je ispunila, i nastavila da se bavi pisanjem. Kaže da su urednici „Partizanske knjige“ Srđan Srdić i Vladimir Arsenić bili podrška u tome da njene priče iz rukopisa dospeju među korice knjige.
Priče u zbirci su nastajale i više od dve godine, pominje Bojana Karavidić, i ističe i veliku podršku profesorke i prevoditeljke sa engleskog Ivane Đurić Paunović, koja je recenzentkinja ove njene prve knjige.
- Ako me pitate za sadržaj priča, one su raznovrsne. Zajednički imenitelj, ako bi se to moglo reći, jeste urbani milje u kome se moji likovi bore sa svojim htenjima, strepnjama, ljubavima, porodičnim odnosima, nesigurnoću pod nebeskom kapom. Ipak, pokušala sam da u galimatijasu osećanja provučem misao da jedni bez drugih ne možemo opstati, kako u životu, tako i kada je smrt na pragu. Svetlost se uvek probije. Ne znam da li će čitaoci to osetiti – pominje Bojana Karavidić. 
Zbirka „Očekujući odgovor“ sačinjena je od tri dela: Ljubav, Život, i Smrt, „reči ozbiljno krupne, na ivici toga da ne znače ništa, koje autorka izvrće kao rukavicu, kao džep, i u svojoj možda i nehotičnoj misiji razbijanja stereotipa, predrasuda, tabua, razotkriva slojeve značenja istovremeno poznate i neprepoznatljive“, primećuje Ivana Đurić Paunović u pogovoru knjige. 
Naratori ovih priča su žene i muškarci u godinama u kojima je, po rečima Ivane Đurić Paunović, „bar prema stereotipiziranim predstavama, već sve što je bitno prošlo“, pritom pokazujući „veliku rezilijentnost prema ideji kraja“, sa kojom se suočavaju „bespoštedno i namerno“. No, kako primećuje rezenzentkinja, „nije tu reč samo o pukom procesu starenja, o uslovljenošću fiziologijom, već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih, političkih, pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata“.
- Protagonisti i protagonistkinje priča nemaju ograda kad je o saznavanju reč – uče stalno, o sebi i o drugima, i to otkrivamo i kroz jezik kojim na mahove posve naturalistički slikaju svoj svet; tabui ne postoje, ne postoje reči koje su ružne, ne postoje skrivene strane jer ih godine oslobađaju kancerogenih malograđanskih odgovornosti, pa tako dolazimo i do oslobađajućeg čitalačkog iskustva. Oni postaju to što jesu, što je odavno trebalo da budu, dok se u pričama odgoneta kako se nose s tim, u čemu se sve kriju te podnošljive tegobe njihovog postojanja, i da li je tajna u propustljivim granicama svesti iz kojih izbijaju odgovori na loše postavljana pitanja. Bojana Karavidić ne zazire od toga da pročačka svaki mrak – ukazuje Ivana Đurić Paunović.
Ona takođe ističe autorkin „besprekorno iskorišćen potencijal ironijskog otklona“, „dragocenu sposobnost i veštinu da se naruga sebi, da se naglas nasmeje vlastitoj gluposti“, i „moć da se tuga pretvori u sećanja kojima se junaci ovih priča drže za život“. 
- Pisane stilom koji svedoči o tome da njihova autorka poseduje istančan unutrašnji osećaj za književnost  – zaključuje Ivana Đurić Paunović – priče ovde sakupljene daju glas ženama i muškarcima koji su zagazili, patetično rečeno, u hladnu vodu starosti, ali su veoma zabavljeni zracima koji se odbijaju o njenu površinu.
N. Pejčić