ОЧЕКУЈУЋИ ОДГОВОР! Прва збирка приповедака новинарке БОЈАНЕ КАРАВИДИЋ „Светлост се увек пробије...“

Од новинарских текстова, за НИН и друге новине, и „Корзо“ портала који је покренула, Бојана Каравидић је, вођена вероватно унутрашњим несавладивим поривом за писањем, који су признавали толики књижевници, била стигла и до прве потврде да се вреди упуштати и у књижевне токове, освојивши прву награду на конкурсу „Улазница 2018“ за кратку причу. Шест година касније, ево прве збирке њених прича.
- Од када сам научила слова, читам и пишем. Чувам дневнике које сам писала од трећег разреда, затим у гимназији. Могли би бити материјал за неку нову књигу, али о том, потом. У осмом разреду добила сам награду дечјег листа „Змај“ за слободан састав „Мој град у двехиљадитој години“. Било је то 1968, ако се добро сећам године. Већ тада сам мислила, о томе сведочи мој дневник, да морам написати књигу, тако да ми ова моја прва књига није баш неко изненађење. Баш сам нескромна! Више је специфична због позних година у којима сам је објавила. Наређала сам седам деценија! – открива за наш лист Бојана Каравидић.
Књига је дошла на ред после деценија у којима је, како истиче, била предана новинарству и обожавала тај посао. Писање јесте и део новинарства и књижевности, и ма колико те области имале толико тога блиског, има и великих разлика, и врло је ризично заменити их. Гаранција нема да ће то бити успешно, већ је све на читаоцима, и наградама. Ако је то предуслов, Бојана Каравидић га је испунила, и наставила да се бави писањем. Каже да су уредници „Партизанске књиге“ Срђан Срдић и Владимир Арсенић били подршка у томе да њене приче из рукописа доспеју међу корице књиге.
Приче у збирци су настајале и више од две године, помиње Бојана Каравидић, и истиче и велику подршку професорке и преводитељке са енглеског Иване Ђурић Пауновић, која је рецензенткиња ове њене прве књиге.
- Ако ме питате за садржај прича, оне су разноврсне. Заједнички именитељ, ако би се то могло рећи, јесте урбани миље у коме се моји ликови боре са својим хтењима, стрепњама, љубавима, породичним односима, несигурноћу под небеском капом. Ипак, покушала сам да у галиматијасу осећања провучем мисао да једни без других не можемо опстати, како у животу, тако и када је смрт на прагу. Светлост се увек пробије. Не знам да ли ће читаоци то осетити – помиње Бојана Каравидић. 
Збирка „Очекујући одговор“ сачињена је од три дела: Љубав, Живот, и Смрт, „речи озбиљно крупне, на ивици тога да не значе ништа, које ауторка изврће као рукавицу, као џеп, и у својој можда и нехотичној мисији разбијања стереотипа, предрасуда, табуа, разоткрива слојеве значења истовремено познате и непрепознатљиве“, примећује Ивана Ђурић Пауновић у поговору књиге. 
Наратори ових прича су жене и мушкарци у годинама у којима је, по речима Иване Ђурић Пауновић, „бар према стереотипизираним представама, већ све што је битно прошло“, притом показујући „велику резилијентност према идеји краја“, са којом се суочавају „беспоштедно и намерно“. Но, како примећује резензенткиња, „није ту реч само о пуком процесу старења, о условљеношћу физиологијом, већ о читавом једном комплексном систему културно-историјских, политичких, па и метафизичких фактора живота унутар одређених просторних координата“.
- Протагонисти и протагонисткиње прича немају ограда кад је о сазнавању реч – уче стално, о себи и о другима, и то откривамо и кроз језик којим на махове посве натуралистички сликају свој свет; табуи не постоје, не постоје речи које су ружне, не постоје скривене стране јер их године ослобађају канцерогених малограђанских одговорности, па тако долазимо и до ослобађајућег читалачког искуства. Они постају то што јесу, што је одавно требало да буду, док се у причама одгонета како се носе с тим, у чему се све крију те подношљиве тегобе њиховог постојања, и да ли је тајна у пропустљивим границама свести из којих избијају одговори на лоше постављана питања. Бојана Каравидић не зазире од тога да прочачка сваки мрак – указује Ивана Ђурић Пауновић.
Она такође истиче ауторкин „беспрекорно искоришћен потенцијал иронијског отклона“, „драгоцену способност и вештину да се наруга себи, да се наглас насмеје властитој глупости“, и „моћ да се туга претвори у сећања којима се јунаци ових прича држе за живот“. 
- Писане стилом који сведочи о томе да њихова ауторка поседује истанчан унутрашњи осећај за књижевност  – закључује Ивана Ђурић Пауновић – приче овде сакупљене дају глас женама и мушкарцима који су загазили, патетично речено, у хладну воду старости, али су веома забављени зрацима који се одбијају о њену површину.
Н. Пејчић