Mojsić: Izvori modernosti u misaonoj revoluciji u ranom XVII veku

Studija Sofije Mojsić cilja da pokaže koji su to temelji modernosti koji su doveli do savremene kulturne i civilizacijske, odnosno društvene i individualne svesti položeni u XVII veku. Sofija Mojsić (1963) je doktor filozofije i objavila je knjige „Kjerkegorov misaoni put“ i „Kant i Hegel kao mislioci moderne“, autor je i saradnik u „Enciklopediji straha“.

“Moderni čovek ostao je na vetrometini potpuno raspamećen, dezorijentisan i bez bilo kakve istorijske i moralne vertikale koja bi mu pomogla u izgradnji sadašnjosti i budućnosti” – primećuje Sofija Mojsić na početku svoje temeljne i zanimljive studije i dodaje da je cilj knjige upravo da pokaže kako je sve počelo, gde su i kako su se začinjale osnovne moderne u tom periodu, šta je od tog nasleđa sasvim živo i sad, i šta može ostati posebno relevantno u budućnosti naše civilizacije i kulture.

Kao što Milan Orlić vrlo koncizno sažima, Sofija Mojsić “u svojoj studiji polazi od načina formiranja fenomena modernizma u ranom XVII veku, u uslovima liberalnog kapitalizma nastalog na prelazu iz feudalizma u kapitalizam od XV do XVIII veka”. Po Orliću, autorka zaključuje da je osnovni cilj modernog društva napuštanje tradicionalnih vrednosti feudalizma (npr. prava na život, bez nužne potrebe da se ono zasluži) i “pretvaranje ljudskog tela, duše i duha u politički poslušne i ekonomski isplative instrumente”.

Novi vek žudi za novim znanjima, radoznalost ponovo postaje fundamentalna čovekova osobina. Niče će kasnije reći da je bezobzirna radoznalost epohalno obeležje novog veka. Đordano Bruno objašnjava da je čovekova radoznalost, nagon za znanjem, usmerena protiv srednjovekovne zatvorenosti i ograničenosti horizonta smisla ljudi u srednjem veku. Moderna radoznalost je još jedan simptom novovekovnog samopotvrđivanja i još jedan pokazatelj čovekove emancipacije od skrušenosti i zavisnosti od Boga i crkve u srednjem veku. Međutim, kritičari preterane radoznalosti upozoravaju na opasnost od takvog čovekovog stava prema sebi, prirodi i svetu: ona otuđuje čoveka od njegovog osnovnog problema i zadatka: problema ponašanja, a ne spoznaje. Srednjovekovni, sholastički pandan te dileme je rasprava o tome da li prednost treba dati spasenju ili spoznaji. Na tom tragu kasnije će Kant preseći taj problemski čvor odlučnim stavom da svet nije tu da bi ga čovek spoznao, već da sebe izobrazi u njemu.

Ova studija, koja je dovoljno jasnog stila i jezika da je mogu čitati i oni prosto zainteresovani za filozofiju (naročito filozofiju kulture), a ne samo stručnjaci, podeljena je na više delova koji razlažu temelje modernog razmišljanja postavljene u pomenutom periodu. Autorka se bavi pitanjem raspada srednjovekovnog društva i kulture, i procesima koji su kasnije doveli do oblikovanja modernijeg individualnog i društvenog života (ovde su naročito zanimljive autorkine opaske o lovu na veštice, i položaju žena). U daljim poglavljima, Sofija Mojsić istražuje pitanja antropocentrizma (čovek koji se sada našao u centru kosmosa) i doživljaja subjektivnosti, ali i promene koje je donela reformacija, kalvinizam, puritanizam i moderna nauka. Posebna poglavlja posvećena su pojedinačnim uticajnim misliocima poput Bekona (posmatranog iz polazišta tumačenja ljudskog delovanja koje pretvara svet/prirodu u dom i zavičaj), Dekarta (koji je predstavljen kao važan inovator), Hobsa (kao filozofa rata i mira, sukoba i saradnje) i Bleza Paskala (“tragični mislilac moderne epohe”).

Nastasja Pisarev