Мојсић: Извори модерности у мисаоној револуцији у раном XVII веку

Студија Софије Мојсић циља да покаже који су то темељи модерности који су довели до савремене културне и цивилизацијске, односно друштвене и индивидуалне свести положени у XVII веку. Софија Мојсић (1963) је доктор филозофије и објавила је књиге „Кјеркегоров мисаони пут“ и „Кант и Хегел као мислиоци модерне“, аутор је и сарадник у „Енциклопедији страха“.

“Модерни човек остао је на ветрометини потпуно распамећен, дезоријентисан и без било какве историјске и моралне вертикале која би му помогла у изградњи садашњости и будућности” – примећује Софија Мојсић на почетку своје темељне и занимљиве студије и додаје да је циљ књиге управо да покаже како је све почело, где су и како су се зачињале основне модерне у том периоду, шта је од тог наслеђа сасвим живо и сад, и шта може остати посебно релевантно у будућности наше цивилизације и културе.

Као што Милан Орлић врло концизно сажима, Софија Мојсић “у својој студији полази од начина формирања феномена модернизма у раном XVII веку, у условима либералног капитализма насталог на прелазу из феудализма у капитализам од XV до XVIII века”. По Орлићу, ауторка закључује да је основни циљ модерног друштва напуштање традиционалних вредности феудализма (нпр. права на живот, без нужне потребе да се оно заслужи) и “претварање људског тела, душе и духа у политички послушне и економски исплативе инструменте”.

Нови век жуди за новим знањима, радозналост поново постаје фундаментална човекова особина. Ниче ће касније рећи да је безобзирна радозналост епохално обележје новог века. Ђордано Бруно објашњава да је човекова радозналост, нагон за знањем, усмерена против средњовековне затворености и ограничености хоризонта смисла људи у средњем веку. Модерна радозналост је још један симптом нововековног самопотврђивања и још један показатељ човекове еманципације од скрушености и зависности од Бога и цркве у средњем веку. Међутим, критичари претеране радозналости упозоравају на опасност од таквог човековог става према себи, природи и свету: она отуђује човека од његовог основног проблема и задатка: проблема понашања, а не спознаје. Средњовековни, схоластички пандан те дилеме је расправа о томе да ли предност треба дати спасењу или спознаји. На том трагу касније ће Кант пресећи тај проблемски чвор одлучним ставом да свет није ту да би га човек спознао, већ да себе изобрази у њему.

Ова студија, која је довољно јасног стила и језика да је могу читати и они просто заинтересовани за филозофију (нарочито филозофију културе), а не само стручњаци, подељена је на више делова који разлажу темеље модерног размишљања постављене у поменутом периоду. Ауторка се бави питањем распада средњовековног друштва и културе, и процесима који су касније довели до обликовања модернијег индивидуалног и друштвеног живота (овде су нарочито занимљиве ауторкине опаске о лову на вештице, и положају жена). У даљим поглављима, Софија Мојсић истражује питања антропоцентризма (човек који се сада нашао у центру космоса) и доживљаја субјективности, али и промене које је донела реформација, калвинизам, пуританизам и модерна наука. Посебна поглавља посвећена су појединачним утицајним мислиоцима попут Бекона (посматраног из полазишта тумачења људског деловања које претвара свет/природу у дом и завичај), Декарта (који је представљен као важан иноватор), Хобса (као филозофа рата и мира, сукоба и сарадње) и Блеза Паскала (“трагични мислилац модерне епохе”).

Настасја Писарев