Književna kritika: „Snaga” Naomi Alderman

Njen debitantski roman “Disobedience” (“Neposlušnost”) o biseksualnoj ćerki rabina koji živi u Njujorku izazvao je pažnju u javnosti i nagrađen s više priznanja, kao i njena “Snaga”. Naravno, kao što to često biva, ništa od ovoga nije nužan garant za kvalitet. Aldermanova bira teme koje su društveno izuzetno aktuelne, što joj je svakako pomaže da se lakše probije u prvi plan. “Snaga” koja se bavi položajem žene u društvu iz feminističkog ugla svakako nije izuzetak. Ne treba zaboraviti ni da je Aldermanova bila učenica Margaret Atvud (“Sluškinjina priča”) daleko poznatije autorke koja se takođe bavi pozicijom žene u društvu, i kojoj je “Snaga” indirektno posvećena.

Dodajmo još da je Aldermanova očigledno okrenuta popularnoj kulturi, i da se to povremeno oseti u njenom stilu; osim što je radila na scenarijima za video igre, priznala je da je pisala fanfikciju o “Bafi ubici vampira”, a nedavno joj je izašla i knjiga smeštena u svet britanske naučnofantastične serije “Doctor Who”.

Prevodilac: Miloš Petrik

Izdavač: Booka 2019.

Najveći kvalitet “Snage” je njena potencijalno kontroverzna i pomalo bizarna postavka: svuda u svetu žene ođednom dobijaju moć da proizvode električnu struju u sopstvenom telu. Pošto s ovom promenom muškarci moraju da brinu za svoju bezbednost, a ne žene, iznenada počinje da se obrušava cela civilizacijsko-kultrološka postavka sveta u kom su žene slabiji pol. Aldermanova je pošla sa idejom da pokuša da ogoli i dekonstruiše rodne uloge, i pokaže dokle sežu njihove granice, bilo za muškarce ili žene. Da bi pokazala kako ova promena utiče na sve elemente društva (od terorizma, preko pitanja školovanja, do proste svakodnevice) ona u knjigu uvodi četvoro veoma različitih junaka iz čijih prespektiva možemo videti različite reperkusije civilizacijske promene. Priča prati londonsku ćerku kriminalca, zatim stariju političarku koja je moć davno osvojila po starim pravilima, devojku koja beži od svojih zlostavljača, i mladog nigerijskog muškarca.

Tunde preplivava dužine bazena, i prska više nego što je nužno pa će Enuma primetiti njegov pokušaj da ne pokaže kako želi biti primećen. Ona prelistava “Današnju ženu”; preleće očima preko časopisa svaki put kada on podigne pogled, i pretvara se da je veoma zanima da sazna sve o Toke Makinvi i njenom iznenadnom zimskom venčanju emitovanom na Jutjub kanalu. On zna da ga Enuma gleda. I misli da ona zna da on zna. To je uzbudljivo.

Tunde ima dvadeset i jednu godinu, i taman je izašao iz one životne faze u kojoj je sve pogrešne veličine, prekratko ili predugačko, uprto u pogrešnom pravcu, nezgrapno. Enuma je mlađa četiri godine, ali ona je više žensko nego on muško, smerna ali ne i neznalica. Nije ni previše stidljiva, sudeći po tome kako hoda ili po brzom osmehu koji joj pređe licem kad razume foru pre nego iko drugi. Ona je iz Ibadana, u poseti Lagosu; ona je rođaka dečka kojeg Tunde zna sa univerzitetskog kursa za foto-reportere.

“Snaga” je pisana u formi predloga za knjigu, koristeći fingiranu strukturu “pronađenog rukopisa” gde mladi pisac Nil piše Aldermanovoj. Osim ovog narativnog trika (koji ne služi ničemu naročitom), Aldermanova je u knjigu uključila brojne ilustracije i isečke sa internet četova, citate iz knjiga i istorijske crteže, sve povezane s temom ”Snage”. Nažalost, iako je ideja s kojom je započela priču, ako ne naročito maštovita, ono svakako potencijalno provokativna, Aldermanova ne uspeva da poentira ni u društvenoj analizi, niti u zanimljivom zapletu.

Nastasja Pisarev