Književna kritika: Florida Lorens Graf

Njen prvi roman “Čudovišta iz Templtona” (2008) našao se brzo na listi bestselera „Njujork tajmsa”, a Stiven King, kome se knjiga dopala, napisao je jednu od prvih kritika. Lorens Grof je dobitinica većeg broja značajnih književnih nagrada, a zanimljivo je da je njena rođena sestra Sara Tru - olimpijka koja se takmiči u triatlonu.

“Florida” je zbirka priča koja je u Americi izašla prošle godine, i bila u najužem izboru za National Book Award. Gotovo sve priče iz ove zbirke smeštene su na Floridu (s izuzetkom nekoliko, smeštenih u Francusku, Salvador...). U većini mučni, zagušljivi vazduh Floride boji atmosferu pripovetki, a prostor je često okarakterisan kao pun znakova truljenja i propadanja. Grofova se najviše bavi sudbinama porodica u savremenom društvu, ali iz ženskog ugla, diskretno preispitujući ulogu majke, i odnosa sa decom.

Priča koja otvara zbirku, “Duhovi i praznine” prati večernje šetnje protagonistkinje kroz kraj koji se ubrzanom džentrifikacijom preobražava iz propalog komšiluka u raj više srednje klase. Koristeći svoje šetnje kao ventil za potisnuti bes, ona prati promene u prizorima kraj kojih svakodnevno prolazi, posmatrajući kroz prozore deliće tuđe intime. Porodične teme se nastavljaju u “Na zamišljenim ćoškovima okrugle zemlje” koja opisuje otežane odnose u kući u kojoj otac, herpetolog, zatrpava pregrejane prostore kuće zmijama u formaldehidu, i gmizavcima u posudama s vodom.

Prevodilac: Eli Gilić

Izdavač: Booka 2019.

Produžavam dalje i bat dečakovih nogu nađačava uznemirujući uporni zvuk koji ne mogu da prokljuvim. Noć je sparna; prošle nedelje prestala sam da nosim jaknu i postepeno shvatam da zujanje dopire od prvog klima-uređaja uključenog ove godine. Uskoro će svi zvrjati čučeći poput trolova ispod prozora, a njihovo kolektivno zujanje bez sluha nadglasaće noćne ptice i žabe, vreme će se ubrzati, ali neće će oklevati da se spusti i ljudi će izlaziti na svežinu sutona, žudeći za pravi vazduhom posle mučne lažne dnevne hladnoće te više neću imati opasne ulice samo za sebe. Oseća se prijatan miris sličan logorskoj vatri i pitam se jesu li se zapalili stari borići oko grada, što se dešava jednom-dvaput godišnje, pa razmišljam o svim onim sirotim pticama prenutim iz sna i oteranim u tamu koja ih dezorijentiše. Sutradan ujutru saznajem da se desilo nešto gore, kontrolisani požar preko jutara zemlje de je na desetine beskućnika živelo u kamp naselju. 

Autorku ne interesuju samo ono što se dešava među ljudima, već i odnos čoveka prema Zemlji. U zagušljivoj atmosferi Floride, punoj plesni, i opterećenoj zujanjem klima uređaja i rasklimanih ventilatora, sve sluti na kraj sveta, i propast ljudske civilizacije koja ne može da prekine uništavanje planete na kojoj živi. U završnoj priči, “Iporu”, ođekuje ista ideja o neumitnom kraju svega koja opseda protagonistkinju prve pripovetke; kao što junakinja „Duhova i praznina“ ne uspeva da prestane da misli o glečerima koji se tope i vrstama koje nestaju, majka iz „Ipora“, posmatrajući svoje sinove ne može da se otme utisku da oni pripadaju poslednjoj generaciji na ovom svetu, i da je nastupila ponoć čovečanstva.

U istoj pripovetki, protagoniskinja je opsednuta idejom pisanja rada o Mopasanu, mada je nesposobna da se tome istinski posveti. U rukopisu Grofove zaista ima nešto od mračnog naturalizma koji je odlikovao Mopasana, mada je “Florida”, iako dobro napisana, suviše konvencionalna i  okrenuta mundanim temama da bi imala bilo kakav ozbiljniji doprinos istoriji književnosti.

Nastasja Pisarev