Dnevnikova knjiga: Poslednja želja Andžeja Sapkovskog

Andžej Sapkovski (1948) poljski pisac epske fantastike je tek poslednjih godina došao do zaslužene pažnje i relativnog međunarodnog uspeha zahvaljujući adaptacijama njegovog rada za druge medije (osim video igara, trenutno je u produkciji Netfliksova serija koja je veoma očekivana u javnosti). Zanimljivo je da je Sapkovski studirao ekonomiju, i radio u toj struci, te da je ušao u književnost isprva samo kao prevodilac naučne fantastike. Prvu priču o „Vešcu“ je napisao iz hira i s njom se prijavio na konkurs poljskog književnog lasopisa „Fantastika“ – kasnije je izjavio da je kao stručnjak za marketing znao kako bi najbolje trebalo da je plasira. Ispostavilo se da je bio u pravu: priča je osvojila treću nagradu na konkursu i ostvarila takav uspeh kod publike i kritike da je Sapkovski nastavio da piše i ubrzo postao jedan od najvoljenijih i najčitanijih pisaca fantastike u Poljskoj.

Prevodilac: Vesna Milutinović Đurić

Izdavač: Čarobna knjiga 2018.

Nažalost, ni činjenica da se svojim stilom, zanimljivim rešenjima, i duhovitim portretima likova i te kako izdvaja iz mora hiperprodukcije epske fantastike angloameričkih autora ovog žanra jedva je posle mnogo decenija pomogla Sapkovskom da se ozbiljnije probije na tržišta izvan uskog domaćeg. I pored planetarne popularnosti njegove sage zahvaljujući video igrama, knjige Sapkovskog su, sem na engleski, prevedene na mali broj jezika koji nisu slovenski. Čini se, i sad, nažalost da je jedini mogući ozbiljniji ulazak autora iz manjih zemalja na globalno tržište jedino u okviru tzv. pop etno književnosti, u kojoj autor obično prikazuju teške muke života u svojoj problematičnoj zemlji ne-zapada (Bliski istok, Afrika, pa i istočna Evropa).

U popularnoj sagi o vešcu Geraltu „Poslednju želju“ slede još dve zbirke pripovedaka i pet romana. Sapkovski je među prvima uneo novine u ovaj žanr, koncentrišući se prvenstveno na upečatljive portrete likova (Geralt, Neven, Jenefer...), i izvrćući fantazijske topose povremeno naglavce (u njegovom svetu su vilenjaci građani druge klase).

Došla mu je pred zoru.

Ušla je veoma oprezno, tiho, koračajući bešumno, ploveći kroz odaju poput utvare, poput priviđenja, i jedini zvuk koji je pratio njeno kretanje dolazio je od ogrtača koji se otirao o nagu kožu. A ipak je baš taj slabašni, jedva čujni šum probudio vešca, ili ga je možda samo trgnuo iz polusna u kom se monotono ljuljao, kao u vodenom bezdanu, plutajući između površine i dna mirnog mora, usred lako zatalasane morske trave.

Nije se mrdnuo, nije čak ni zadrhtao. Devojka je dolepršala bliže, zbacila ogrtač, i pokako, kolebljivo, naslonila savijeno koleno na ivicu ležaja. Posmatrao ju je pod spuštenim trepavicama, i dalje ne odajući da je budan. Devojka se oprezno uspela na postelju, preko njega, obgrlivši ga nogama. Oslonjena na ispružene ruke, lako mu je mulovala lice kosom koja je mirisala na kamilicu. Odlučna i pomalo nestrpljiva, nagnula se i vrškom grudi dotakla njegove kapke, obraze, usne.

Naracija Sapkovskog je uvek natopljena diskretnom ironijom koja daje dovoljan otklon njegovim pričama da ih je moguće čitati i kao blagu satiru i kritiku primitivnog i nazadnog društva, u bilo kojoj stvarnosti i vremenu. U njegovom pripovedanju ima jasnih uticaja slovenske književnosti, naročito humora bliskog Gogolju.

Nastasja Pisarev