Književna kritika: Ne mirim se Mišela Uelbeka

Takvih slučaja je u književnosti bezbroj, mada verovatno ne onoliko koliko bi strastven ili radoznao čitalac želeo. Tako Tolkinove pesme možda ne odudaraju mnogo od njegove proze, ali neki student klasične književnosti može lako da doživi šok u biblioteci kada naleti na agresivno opscene pesme rimskog pesnika Katula od kog se u lektiri čitaju samo sladunjavi i romantični stihovi.

Za pisce koji su inače lirični u izrazu, poput, recimo, našeg Miloša Crnjanskog (naročito u ranijem opusu) često se čini da je granica između proze i poezije koju pišu tanka, sa sličnim ritmom koja je uvek protkan kroz njihove tekstove.

Mišel Uelbek (1958) važi za jednog od kontroverznijih savremenih pisaca koji se ne obazirući se nimalo na političku korektnost bavi najosetljivijim temama poput seksualnog turizma, muslimanskog radikalizma ili kloniranja, i pritom često daje vrlo ciničnu disekciju modernog društva.

Prevodilac: Vladimir D. Janković

Izdavač: Booka 2019.

Svakako da Uelbek koji se proslavio romanima (“Proširenje prostora borbe”, “Pokoravanje”) prvenstveno važi za proznog pisca, ali to njegovu poeziju ne čini ništa manje zanimljivom za čitaoca.

Činjenica da Uelbekove pesme imaju jasnu notu poetičnosti (i kad su sarkastične, i kad su, ređe, dirljivo iskrene) i ostvaruju upečatljivu gorko-melanholičnu atmosferu, svedoči o Uelbekovom književnom talentu koji, očigledno, ne mora da počiva samo na ciničnim i duhovitim društvenim opaskama i surovim dosetkama kojima ima običaj da nonšalantno dekonstruiše našu svakodnevicu. Zanimljivo je dakle videti nežniju i liričniju stranu pisca poznatog po obično brutalnom prikazu stvarnosti.

Forme njegovih pesama se kreću od vezanih stihova sa klasičnim rimama (reklo bi se, krajnje hrabro i nekonvencionalno u doba savremene poezije), preko onih nešto labavije strukturiranih, do pesama koje su pisane u potpuno slobodnoj formi, pa čak i nekoliko koje su oblikovane kao lirske beleške i pesme u prozi.

Brzi voz Atlantik jezdio je kroz noć sa zastrašujućom efikasnošću; osvetljenje je bilo diskretno. Pod plastičnom, srednjesivom tavanicom, ljudska bića sedela su na svojim ergonomskim sedištima. Nikakava osećanja nisu se ogledala na njihovim licima. Okrenuti se prema prozoru ničemu ne bi služilo: tama je bila apsolutno neprozirna. Tu i tamo bile su, sem toga, navučene zavese; njihova otrovnozelena boja bila je u pomalo tužnom saglasju sa sumornim sivilom tepiha. Tišinu, gotovo potpunu, remetilo je tek jedva čujno unjkanje vokmena. Putnik koji je sedeo do mene, sklopljenih očiju, povukao se, usredsređen i odsutan, jedino je svetlosna igra piktograma što pokazuju gde je toalet (...) odavala znake života u vagonu. (...) I mene je najednom obuzelo osećanje (putovali smo kroz noć, u mekoj tišini, ni po čemu se nije moglo naslutiti kakvom se čudesnom brzinom krećemo; umereno je, bledo i pogrebno bilo neonsko svetlo u vagonima), najednom me je, dakle, obuzelo osećanje da nas ova dugačka čelična barka (diskretno, efikasno, udobno) vozi u Carstvo tame, u Dolinu seni, u smrt.

Uelbekov suvi humor protkan je i kroz njegovu liriku, pa karakteristične slike poput „ili u smrt da idem, ili na plažu“ podsećaju na poznatu autoironijsku crtu prisutnu u njegovoj prozi. Kao pravo dete svog vremena u kom se sve vrednosti relativizuju, lirski subjekt u Uelbekovim pesmama se od melanholije svakodnevice, straha pred ambisom besmisla ili neostvarene ljubavi često (ali ne uvek) brani efektnim ironičnim obrtima, kao da je sarkazam naše poslednje, slabašno oružje pred licem smrti, u sumornom ogledalu života.

Nastasja Pisarev