KNJIŽEVNA KRITIKA Dragoceni putokaz obnove književnosti: „Odbrana i pretposlednji dani: status savremene književnosti i umetnosti” Milana Orlića 

Studija Milana Orlića, sastavljena od izabranih naučnih radova iz oblasti književnosti, umetnosti i filozofije, sa konferencija na tri kontinenta i na tri jezika, rezultat je dvadesetogodišnjih istraživanja i proučavanja tendencija u novijoj srpskoj književnosti. Dobro kompoziciono uređenu knjigu čine tri poglavlja: „Status savremene književnosti, umetnosti i književne kritikeˮ, „Putokazna vrednovanjaˮ i „Kuda ide savremena (srpska) književnost?ˮ. U štivo čitaoca uvodi „Reč autora“, a opremljena je i „Napomenom o tekstovimaˮ, „Odabranom literaturomˮ i „Indeksom imenaˮ. Polazeći od teze da književnost već nekoliko decenija planetarno preživljava duboku krizu, Orlić ukazuje na moguće promene u kulturnom, umetničkom, ali i političkom konceptu uređenja društva, koje mogu doprineti njenom boljem statusu i višim dometima. Širok opseg istraživanja i ambiciozna postavka studije ne utiču negativno na njenu prijemčivost, naprotiv, ona je razumljiva budući da autor razjašnjava kriterijume za vrednovanje umetnosti i književnosti od najstarijih teorijskih stanovišta do danas. Konciznost i fokus na glavnu nit knjige, međutim, omogućuju ne samo praćenje nagoveštaja smrti književnosti i književne kritike, nego i uočavanje novih načina za revitalizovanje najboljih izdanaka naše tradicije. 

Za ispitivanje nove tekstualnosti u delima pisaca koji pripadaju vrhu srpske književnosti, Andriću, Crnjanskom i Pekiću, data je čvrsta podloga u prvom delu studije. Informativno i sažeto izložen je originalan pregled razvoja filozofskog vrednovanja književnosti i umetnosti, sa najznačajnijim teorijskim modelima kroz istoriju. Učinjena je podela, pritom, na niz manjih, naslovljenih potpoglavlja, što doprinosi preglednosti knjige. To je u skladu sa Orlićevim naučnim principom da se ništa ne podrazumeva, odnosno da se ne sme ostaviti prostor za neodređenost i nesporazum, zbog čega je njegov tekst dobar i kao uvod u problematiku, ali i kao značajan  korak dalje u odnosu na dosadašnja istraživanja. Takva vrsta odmaka najpre se postiže iscrpnom analizom rezultata do kojih je došao Predrag Palavestra u kapitalnom delu Istorija srpske književne kritike (2008), ali i originalnim tumačenjima zanimljivih i važnih tema kao što je fetiš novca u komparativnoj analizi četiri dela slovenskih književnosti (ruske, poljske, hrvatske i srpske), odnosno Crnjanskova poetična komedija Maska (1918), na čiju revolucionarnu poetičku vrednost u srpskoj književnosti Orlić ukazuje.

Autor biva kritičan prema Palavestrinom delu, ali ne i nedobronameran, što pokazuje da i sam poštuje „zlatnu meru sadržanu u sintezi ukusa i odgovornostiˮ i načela „po-etičke vrednosti kritičkog diskursaˮ, koje postavlja u istraživanju. Argumentovano i precizno, Milan Orlić detektuje slabe tačke Palavestrinog dela, ne umanjujući pritom značaj njegovog naučnoistraživačkog poduhvata. I dok je tekstualnost u Istoriji srpske književne kritike doživljena kao da je napisana iz perspektive sveznajućeg pripovedača, sasvim je drugačija situacija u žanrovski razuđenim delima Iva Andrića, Miloša Crnjanskog i Borislava Pekića, gde je pripovedač fragmentizovan, dekonstruisan, ili pak dobija formu enciklopedijskog i eruditskog priređivača. Primenjeni naratološki pristup do pre nekoliko godina nije bio mnogo zastupljen u srpskoj književnosti, ali novom studijom Orlić čini bitan pomak na ovom polju. 

Treći deo knjige „Kuda ide savremena (srpska) književnost?ˮ znakom pitanja u naslovu otvara prostor za nova, nedovoljno istražena kretanja u aktuelnim tokovima naše literature. Otvara se, međutim, i prostor za polemiku, budući da se autor ne usteže da izrazi svoj stav i dâ, često strogu, vrednosnu ocenu. Novu srpsku postjugoslovensku književnost i njene korene u kontekstu društvenih i političkih promena od 1990-ih do 2020-ih godina, autor sagledava u svetlu politizacije tekstualnosti, pri čemu se posebno izdvajaju termini nove „proze novog stilaˮ, odnosno „novog varvarizmaˮ i „novog privitimizmaˮ. Orlić predočava različite vrste instrumentalizacije teksta, ali ostaje nepotkupljiv u traženju umetničke vrednosti naše novije književnosti, ukazujući na primer Aleksandra Marčićeva. Poput naziva njenog središnjeg dela, „Putokazna vrednovanjaˮ, studija i u celini ostaje dragoceni putokaz menjanja i obnavljanja književnosti u budućnosti, makar i u svojim pretposlednjim danima.

 Sanja Perić