КЊИЖЕВНА КРИТИКА Драгоцени путоказ обнове књижевности: „Одбрана и претпоследњи дани: статус савремене књижевности и уметности” Милана Орлића
(Мали Немо, 2023)
Студија Милана Орлића, састављена од изабраних научних радова из области књижевности, уметности и филозофије, са конференција на три континента и на три језика, резултат је двадесетогодишњих истраживања и проучавања тенденција у новијој српској књижевности. Добро композиционо уређену књигу чине три поглавља: „Статус савремене књижевности, уметности и књижевне критикеˮ, „Путоказна вредновањаˮ и „Куда иде савремена (српска) књижевност?ˮ. У штиво читаоца уводи „Реч аутора“, а опремљена је и „Напоменом о текстовимаˮ, „Одабраном литературомˮ и „Индексом именаˮ. Полазећи од тезе да књижевност већ неколико деценија планетарно преживљава дубоку кризу, Орлић указује на могуће промене у културном, уметничком, али и политичком концепту уређења друштва, које могу допринети њеном бољем статусу и вишим дометима. Широк опсег истраживања и амбициозна поставка студије не утичу негативно на њену пријемчивост, напротив, она је разумљива будући да аутор разјашњава критеријуме за вредновање уметности и књижевности од најстаријих теоријских становишта до данас. Концизност и фокус на главну нит књиге, међутим, омогућују не само праћење наговештаја смрти књижевности и књижевне критике, него и уочавање нових начина за ревитализовање најбољих изданака наше традиције.
За испитивање нове текстуалности у делима писаца који припадају врху српске књижевности, Андрићу, Црњанском и Пекићу, дата је чврста подлога у првом делу студије. Информативно и сажето изложен је оригиналан преглед развоја филозофског вредновања књижевности и уметности, са најзначајнијим теоријским моделима кроз историју. Учињена је подела, притом, на низ мањих, насловљених потпоглавља, што доприноси прегледности књиге. То је у складу са Орлићевим научним принципом да се ништа не подразумева, односно да се не сме оставити простор за неодређеност и неспоразум, због чега је његов текст добар и као увод у проблематику, али и као значајан корак даље у односу на досадашња истраживања. Таква врста одмака најпре се постиже исцрпном анализом резултата до којих је дошао Предраг Палавестра у капиталном делу Историја српске књижевне критике (2008), али и оригиналним тумачењима занимљивих и важних тема као што је фетиш новца у компаративној анализи четири дела словенских књижевности (руске, пољске, хрватске и српске), односно Црњанскова поетична комедија Маска (1918), на чију револуционарну поетичку вредност у српској књижевности Орлић указује.
Аутор бива критичан према Палавестрином делу, али не и недобронамеран, што показује да и сам поштује „златну меру садржану у синтези укуса и одговорностиˮ и начела „по-етичке вредности критичког дискурсаˮ, које поставља у истраживању. Аргументовано и прецизно, Милан Орлић детектује слабе тачке Палавестриног дела, не умањујући притом значај његовог научноистраживачког подухвата. И док је текстуалност у Историји српске књижевне критике доживљена као да је написана из перспективе свезнајућег приповедача, сасвим је другачија ситуација у жанровски разуђеним делима Ива Андрића, Милоша Црњанског и Борислава Пекића, где је приповедач фрагментизован, деконструисан, или пак добија форму енциклопедијског и ерудитског приређивача. Примењени наратолошки приступ до пре неколико година није био много заступљен у српској књижевности, али новом студијом Орлић чини битан помак на овом пољу.
Трећи део књиге „Куда иде савремена (српска) књижевност?ˮ знаком питања у наслову отвара простор за нова, недовољно истражена кретања у актуелним токовима наше литературе. Отвара се, међутим, и простор за полемику, будући да се аутор не устеже да изрази свој став и дâ, често строгу, вредносну оцену. Нову српску постјугословенску књижевност и њене корене у контексту друштвених и политичких промена од 1990-их до 2020-их година, аутор сагледава у светлу политизације текстуалности, при чему се посебно издвајају термини нове „прозе новог стилаˮ, односно „новог варваризмаˮ и „новог привитимизмаˮ. Орлић предочава различите врсте инструментализације текста, али остаје непоткупљив у тражењу уметничке вредности наше новије књижевности, указујући на пример Александра Марчићева. Попут назива њеног средишњег дела, „Путоказна вредновањаˮ, студија и у целини остаје драгоцени путоказ мењања и обнављања књижевности у будућности, макар и у својим претпоследњим данима.
Сања Перић
