Knjige koje (ni)je prekrila prašina: „Savremenici budućnosti“ Zorana Živkovića

Istini za volju, u obaveznoj lektiri za osnovne škole bilo naučnofantastičnih knjiga („Jan Bibijan na Mesecu“ Elina Pelina, „Zvezda Kec“ A. Beljajeva, „20.000 milja pod morem“ Žila Verna), priče i romani ovog žanra objavljivani su po časopisima i u raznim edicijama (neke su bile specijalizovane za ovaj žanr) ali serioznog bavljenja ovom literaturom nije bilo; žanrovska dela „ozbiljnih“ pisaca kakav je npr. H. DŽ. Vels često su tretirana kao političke alegorije, dakle van žanra.

Izostanak temeljnijeg razmatranja naučne fantastike svakako je bio posledica nepoznavanja dešavanja u svetskoj literaturi; ovaj žanr je imao svoju „zapadnu“ varijantu ali i „istočnu“ pa nije mogao biti potpuno zabašuren, ali je mogao biti uspešno prećutkivan. Posle sporadičnih radova na ovu temu razbacanih po časopisima, pojava knjige „Od Lukijana do Lunjika“ Darka Suvina 1965. godine, sa podnaslovom „Povijesni pregled i antologija naučnofantastične literature“ označila je početak akademskog bavljenja ovakvom literaturom. Svojevrsni nastavak ovog trenda je knjiga „Savremenici budućnosti“ Zorana Živkovića (1948) iz 1983. (izdavač „Narodna knjiga“ Beograd); podnaslov ove knjige je „Priče i tvorci naučne fantastike“. Živković u predgovoru ukazuje na sličnosti (obe knjige sadrže „kritičke tekstove i SF priče“) i razlike sa Suvinovom knjigom: „Kod Suvina taj pristup pretpostavlja najopštiji presek (žanra), dok ja prvenstveno nastojim da se usredsredim na jedno posebno poglavlje u istoriji SF žanra - na čin umetničkog sazrevanja naučne fantastike, koji se odigrao pedesetih godina 20. veka.“

Živkovićev „Uvod“ bavi se poetikom naučnofantastičnog žanra odnosno istorijskim sazrevanjem žanra od početaka preko međuratne američke „palp“ faze do umetnički relevantnih dela koja se pojavljuju posle Drugog svetskog rata. Zatim sledi predstavljanje deset klasika žanra: Kliforda Simaka, Teodora Sterdžena, Isaka Asimova, Džejmsa Bliša, Frederika Pola, Reja Bredberija, Artura Klarka, Stanislava Lema, braće Strugacki i Ursule Legvin. Autori su predstavljeni sa po jednom pričom-novelom (koje uglavnom variraju prepoznatljivu žanrovsku ikonografiju: napredna tehnologija, svemirski letovi, susreti sa vanzemaljskom inteligencijom...) i Živkovićevim esejom koji detaljno analizira književnu karijeru pisaca, objavljene knjige, karakteristična interesovanja, poetike i umetničke domete. Prvobitne verzije ovih eseja bile su najpre štampane u SF mesečniku „Sirius“ ali su u knjizi eseji bitno prošireni, odnosno dopunjeni.

„Savremenici budućnosti“ objavljeni su u vreme pojačanog interesovanja za naučnu fantastiku podsticanog pojavom almanaha „Andromeda“, obnovom SF edicije „Kentaur“, pojavom SF časopisa „Sirius“ te stasavanjem generacije domaćih pisaca koji se bave ovim žanrom. Većina priča prvi put je prevedena i bila važna za upoznavanje sa bitnim žanrovskim piscima dok su eseji popunjavali praznine u informacijama (koje tada - pre kompjuterske i internet revolucije - nisu bile tako lako dostupne) o opusu pomenutih autora odnosno o temama koje su bile aktuelne u datom periodu i trendovima-modama koje je žanr „preživeo“ na svom putu koji je vodio od seriozne literature koja je, zbog potreba američkog tržišta jeftine zabave, pretvorena u šund i saterana u paraliterarni geto iz koga se teško uspinjala na glavnotokovsku književnu scenu; put naučne fantastike u Istočnom bloku bio je unekoliko drugačiji jer je tamo žanr trpeo neskrivene ideološko-propagandne pritiske ali, s druge strane, nije tretiran kao petparačka literatura. Uprkos ponekim nepreciznostima odnosno nedorečenostima, „Savremenici budućnosti“ su važno delo za razvoj domaće žanrovske scene i svesti.

Ilija Bakić