Књиге које (ни)је прекрила прашина: „Савременици будућности“ Зорана Живковића

Истини за вољу, у обавезној лектири за основне школе било научнофантастичних књига („Јан Бибијан на Месецу“ Елина Пелина, „Звезда Кец“ А. Бељајева, „20.000 миља под морем“ Жила Верна), приче и романи овог жанра објављивани су по часописима и у разним едицијама (неке су биле специјализоване за овај жанр) али сериозног бављења овом литературом није било; жанровска дела „озбиљних“ писаца какав је нпр. Х. Џ. Велс често су третирана као политичке алегорије, дакле ван жанра.

Изостанак темељнијег разматрања научне фантастике свакако је био последица непознавања дешавања у светској литератури; овај жанр је имао своју „западну“ варијанту али и „источну“ па није могао бити потпуно забашурен, али је могао бити успешно прећуткиван. После спорадичних радова на ову тему разбацаних по часописима, појава књиге „Од Лукијана до Луњика“ Дарка Сувина 1965. године, са поднасловом „Повијесни преглед и антологија научнофантастичне литературе“ означила је почетак академског бављења оваквом литературом. Својеврсни наставак овог тренда је књига „Савременици будућности“ Зорана Живковића (1948) из 1983. (издавач „Народна књига“ Београд); поднаслов ове књиге је „Приче и творци научне фантастике“. Живковић у предговору указује на сличности (обе књиге садрже „критичке текстове и СФ приче“) и разлике са Сувиновом књигом: „Код Сувина тај приступ претпоставља најопштији пресек (жанра), док ја првенствено настојим да се усредсредим на једно посебно поглавље у историји СФ жанра - на чин уметничког сазревања научне фантастике, који се одиграо педесетих година 20. века.“

Живковићев „Увод“ бави се поетиком научнофантастичног жанра односно историјским сазревањем жанра од почетака преко међуратне америчке „палп“ фазе до уметнички релевантних дела која се појављују после Другог светског рата. Затим следи представљање десет класика жанра: Клифорда Симака, Теодора Стерџена, Исака Асимова, Џејмса Блиша, Фредерика Пола, Реја Бредберија, Артура Кларка, Станислава Лема, браће Стругацки и Урсуле Легвин. Аутори су представљени са по једном причом-новелом (које углавном варирају препознатљиву жанровску иконографију: напредна технологија, свемирски летови, сусрети са ванземаљском интелигенцијом...) и Живковићевим есејом који детаљно анализира књижевну каријеру писаца, објављене књиге, карактеристична интересовања, поетике и уметничке домете. Првобитне верзије ових есеја биле су најпре штампане у СФ месечнику „Сириус“ али су у књизи есеји битно проширени, односно допуњени.

„Савременици будућности“ објављени су у време појачаног интересовања за научну фантастику подстицаног појавом алманаха „Андромеда“, обновом СФ едиције „Кентаур“, појавом СФ часописа „Сириус“ те стасавањем генерације домаћих писаца који се баве овим жанром. Већина прича први пут је преведена и била важна за упознавање са битним жанровским писцима док су есеји попуњавали празнине у информацијама (које тада - пре компјутерске и интернет револуције - нису биле тако лако доступне) о опусу поменутих аутора односно о темама које су биле актуелне у датом периоду и трендовима-модама које је жанр „преживео“ на свом путу који је водио од сериозне литературе која је, због потреба америчког тржишта јефтине забаве, претворена у шунд и сатерана у паралитерарни гето из кога се тешко успињала на главнотоковску књижевну сцену; пут научне фантастике у Источном блоку био је унеколико другачији јер је тамо жанр трпео нескривене идеолошко-пропагандне притиске али, с друге стране, није третиран као петпарачка литература. Упркос понеким непрецизностима односно недореченостима, „Савременици будућности“ су важно дело за развој домаће жанровске сцене и свести.

Илија Бакић