Knjiga Dragoljuba Đorđevića o Šabanu Bajramoviću

Prof. dr Dragan Todorović rekao je da knjiga ima 12 poglavlja: Šaban u kabinetu, Kafanski car - od Džerime do Berlina, Šabanovi podsmevači, Car i “akademik“, Šaban i Brega, Šaban i “onaj što radi onaj festival“, Šaban među veličanstvenih sto - ali i među deset, Utihnuo “crni glas u belom odelu“, Šabanov bulevar i spomenik, Sarma zbori o Šabanu, Šabanove zalihe slave, Šaban skroziran kroz sociološko okno i Deset eseja o Šabanu.

On je primetio autorov pokušaj da, oslanjajući se na raznovrsnu prikupljenu građu, sociološki rastumači fenomen Šabana Bajramovića i to na vrlo osoben način - tvoreći rečnik pojmova, poduprt arhaizmima i lokalizmima, koji katkad do paraoksa razgolićuju umetnikovu ličnost u svim njenim segmentima.

Tako je Bajramović bio vašarlija, kafančeros, golootočanin, barbutaš, ženoljubac, đozluklija, kukulelek, zadocnik i filmadžija, dobropamtilo, štagmast, kućevan, odvažan, pomagač, srpski Rom i srpski patriota, ali nije bio budžetnik i intereždžija, a sigurno nikad nije bio kalaštura i ciganski žigolo.

Đorđević je rekao da ga je na pisanje knjige “Pitao sam malog puža“ podstakao esej britanskog kolumniste Garta Kartrajta naslovljen “Šaban Bajramović - trošadžija života“.

Tom formulacijom on je oslikao Šabanov lik i delo i to mi je dalo podstrek da tu sintagmu dopunim sadržajem kao sociolog, rekao je autor, dodavši da je 2000. krenuo da se bavi time, počevši od istraživanja ko je sve od novinara i književnika pisao o Bajramoviću.

Naišao je tako da je prvi prikaz njegove ploče i prvi veliki intervju sa Bajramovićem uradio hrvatski novinar Darko Hudelist osamdesetih godina, da bi usledio “Ritam ciganske duše“ Bogdana Tirnanića, eseji Borisa Dežulovića, Miljenka Jergovića, Zorana Ćirića, Dejana Stojiljkovića.

Đorđević se iznenadio i kada je otkrio da se Bajramović našao na 12. mestu liste legendarnog Džoa Stramera (vođe benda The Clash) koji je imao svoju emisiju na Bi-Bi-Siju, i to s pesmom “Zarobljen sam“, koju je snimio 1964. po izlasku s Golog otoka.

Šabanu Bajramoviću je sudbina odredila mnogo toga. Nešto je uradio za sebe, nešto za nas, a nešto za opštu kulturu, ocenio je Đorđević, podsetivši da je uvek bio cenjeniji u inostranstvu nego u svojoj zemlji.

Bajramovićevo je bilo, kako je naglasio Đorđević, da se kao dečak snalazi za koru hleba i da kao mladić rabadžiše i moleriše.

Njegovo je bilo da kao vojnik dezertira, kao zacopanko da ode na Goli otok, da tamo sa Alijom Izetbegovićem tuca kamen, njegovo je bilo da nauči da peva i svira kontrabas, njegovo je bilo da zapeva pesmu “Zarobljen sam“, njegovo je bilo da komponuje 700 pesama, da obradi “Đelem, Đelem“, da otpeva “Sajbiju“, da snimi prevratničke ploče – “Ašunen Romalen”, “Gipsy Legend“ i “Romano raj“, da nastupa svuda u svetu, osim u Australiji, njegovo je da bilo da dođe do prestižnog lista “Time“ i njegovo je bilo da postane istinski car romske muzike, naglasio je Đorđević. 

Đorđević knjigu završava spiskom mera koje treba institucionalno i vaninstitucionalno preduzeti kako bi se s jedne strane, sačuvala Šabanova zaostavština i s druge, originalno romsko kulturno nasleđe kako bi on ostao, “ono za šta se izborio za života“ - institucija i autentična kulturna vrednost Roma.