Књига Драгољуба Ђорђевића о Шабану Бајрамовићу

Проф. др Драган Тодоровић рекао је да књига има 12 поглавља: Шабан у кабинету, Кафански цар - од Џериме до Берлина, Шабанови подсмевачи, Цар и “академик“, Шабан и Брега, Шабан и “онај што ради онај фестивал“, Шабан међу величанствених сто - али и међу десет, Утихнуо “црни глас у белом оделу“, Шабанов булевар и споменик, Сарма збори о Шабану, Шабанове залихе славе, Шабан скрозиран кроз социолошко окно и Десет есеја о Шабану.

Он је приметио ауторов покушај да, ослањајући се на разноврсну прикупљену грађу, социолошки растумачи феномен Шабана Бајрамовића и то на врло особен начин - творећи речник појмова, подупрт архаизмима и локализмима, који каткад до параокса разголићују уметникову личност у свим њеним сегментима.

Тако је Бајрамовић био вашарлија, кафанчерос, голооточанин, барбуташ, женољубац, ђозлуклија, кукулелек, задоцник и филмаџија, добропамтило, штагмаст, кућеван, одважан, помагач, српски Ром и српски патриота, али није био буџетник и интережџија, а сигурно никад није био калаштура и цигански жиголо.

Ђорђевић је рекао да га је на писање књиге “Питао сам малог пужа“ подстакао есеј британског колумнисте Гарта Картрајта насловљен “Шабан Бајрамовић - трошаџија живота“.

Том формулацијом он је осликао Шабанов лик и дело и то ми је дало подстрек да ту синтагму допуним садржајем као социолог, рекао је аутор, додавши да је 2000. кренуо да се бави тиме, почевши од истраживања ко је све од новинара и књижевника писао о Бајрамовићу.

Наишао је тако да је први приказ његове плоче и први велики интервју са Бајрамовићем урадио хрватски новинар Дарко Худелист осамдесетих година, да би уследио “Ритам циганске душе“ Богдана Тирнанића, есеји Бориса Дежуловића, Миљенка Јерговића, Зорана Ћирића, Дејана Стојиљковића.

Ђорђевић се изненадио и када је открио да се Бајрамовић нашао на 12. месту листе легендарног Џоа Страмера (вође бенда The Цласх) који је имао своју емисију на Би-Би-Сију, и то с песмом “Заробљен сам“, коју је снимио 1964. по изласку с Голог отока.

Шабану Бајрамовићу је судбина одредила много тога. Нешто је урадио за себе, нешто за нас, а нешто за општу културу, оценио је Ђорђевић, подсетивши да је увек био цењенији у иностранству него у својој земљи.

Бајрамовићево је било, како је нагласио Ђорђевић, да се као дечак сналази за кору хлеба и да као младић рабаџише и молерише.

Његово је било да као војник дезертира, као зацопанко да оде на Голи оток, да тамо са Алијом Изетбеговићем туца камен, његово је било да научи да пева и свира контрабас, његово је било да запева песму “Заробљен сам“, његово је било да компонује 700 песама, да обради “Ђелем, Ђелем“, да отпева “Сајбију“, да сними превратничке плоче – “Ашунен Ромален”, “Gipsy Легенд“ и “Романо рај“, да наступа свуда у свету, осим у Аустралији, његово је да било да дође до престижног листа “Тиме“ и његово је било да постане истински цар ромске музике, нагласио је Ђорђевић. 

Ђорђевић књигу завршава списком мера које треба институционално и ванинституционално предузети како би се с једне стране, сачувала Шабанова заоставштина и с друге, оригинално ромско културно наслеђе како би он остао, “оно за шта се изборио за живота“ - институција и аутентична културна вредност Рома.