Интервју: Ненад  Шапоња, лауреат песничке Награде “Мирослав Антић“

- Са поезијом Мирослава Антића, као и са свим битним тачкама наше књижевности, ствари су и једноставне и чудне. У питању је песник који је генерацијама већ, од наших па на даље, био подстицај за откривање света. Читали су нам га као сасвим малој деци, а као tinеjyеri смо га читали сами. И данас га читамо као песника „Савршенства ватре“ или „Мита о птици“. Уствари, Микина поезија је и данас једна од топлих сензација детета да није сам у својој глави и у свом срцу – каже Шапоња. - Чудно је једино то што неталентоване књижевне бирократе деценијама већ покушавају да од виског вредносног суда сакрију ову невероватну песничку појаву. А у питању је важан наш песник, не само за децу, него и за одрасле који имају срца и који чувају у себи дете. А што се тиче „сличности наших песничких стратегија“, главна сличност је то што стратегије и не постоје, него импулс ка истинском говору, и што је можда најважније, потреба да се са читаоцем комуницира преко срца.

 Како се у пракси, а тако бисмо могли да назовемо нужност да песник мора да пише поезију, хиљаду километара удаљености од земље (државе, домовине) претворило у хиљаду километара ИЗНАД земље?

- Стицајем околности, највећи део ове књиге је настао у авионима, на аеродромима, на различитим континентима... Када сте далеко, а суштина те даљине је да сте поринути у океане и мора других језика, ваш матерњи језик ради у вама, бори се за постојање које и јесте ваш идентитет. У даљини морате препознати себе као биће језика, вероватно суштаственије него у свакодневном домаћем окружењу. Сви људи то осећају, а песници понајвише.

 Тражите ли ви то, како је критика већ успела да уочи, одговор на питање да ли само постојање одређује човека, или је човек тај који самим својим постојањем даје примарни/универзални/једини смисао?

- Ова ствар са постојањем је, као и све кључне ствари, неухватљива. И тамо смо и овде, а не знамо ни где је то тамо, и нисмо сигурни, шта је то баш овде. Ако смо искрени, наравно. Што се тиче смисла пак, једини је смисао да га производимо и то у овом свету у коме доминирају они који га разграђују. Или нам само тако изгледа, да они доминирају. Јер, оно што изгледа, ма колико се трудило да буде, ипак није.

 Огледало - стварност и одраз (копија); трагање за Другим, да бисмо знали у односу на шта да самеримо Прво, тј себе? Или, да једноставно “преведемо”: вечита потрага за идентитетом?

- Не заваравајмо се са огледалом, оно је ипак само површина, копија из које су извучени сокови стварности, у којој нема нашег бића, чак ни у облику (а добро знамо да је и облик једна од оних наших неухватљивих суштина). О томе је и реч у последњем, четвртом певању ове књиге, под називом „Отворено огледало“. Као човек, свако од нас мора наћи начина да уђе у тај простор иза огледала, онај у коме јесте, а не у коме изгледа.  У коме ће „појачавати присуство у другом и у себи“, како каже последњи стих књиге. И то је уствари веома једноставан одговор који нуди наслов књиге, „Изгледам, дакле нисам“, а који је суштински данашњи одговор на давнашњи Декартов рационалистички поклич „Мислим, дакле јесам“.  Дакле, није овде у питању поигравање са речима, у питању је суштинска разлика. Поезија, па и поезија живота, одбија да буде објашњена,  она је то што јесте.

 Закључак изведен из једног од интервјуа које сте дали поводом награде: поезија је опасна, јер мора да се живи?

- Што ће рећи, истинска поезија данас, као и увек, није и не сме бити мртво слово на папиру, испричана прича, већ виђено, говор  у регистру свакодневице, оно што може свако изрећи... Јер поезија је корак даље, и превазилажење граница и ход по небу. Те границе су постављене у језику, унутар психолошких и друштвених стереотипа у социјалном окружењу, али, пре свега, у себи, унутар властитог сазнајног и емотивног апарата и унутар властите спремности да се буде слободан човек. У свету у коме живимо, то је већ опасна позиција.

Има још један ниво одговора на то питање, зашто је поезија опасна – зато што је пишу песници, а они не постоје у свету одраслих људи уколико не носе у себи дете. А људи су и зли чопор, када осете рањивог и слабог, спремни су на све.  Па сад се ти, у том свету, разоткриј и прикажи као песник!

 Не по први пут, корице ваше књиге красе репродукције надреалиста: има ли ту нека тајна веза?

- Наравно, ништа није случајно. Када ми год издавач допусти да бирам илустрацију за корице, пожелим да дискретно подсетим на наслеђе надреализма, које је са француским симболизмом спада у кључне када је у питању један од првих оквира за оно што пишем. У књизи „Море“, то су били далијевски цитати наше значајне уметнице Милице Мрђе Кузманов под називом „Песма о контигентности“, за увод у избор из поезије „Постоји ли додир твоје душе?“, скоро идеално се наметнуо „Високи напон“ из  1941, Доротеје Танинг, америчке сликарке невероватне биографије која је скоро код нас потпуно непозната, а чијим моћним радовима су испуњене најзначајније галерије у Њујорку. Танингова је била, иначе супруга Макса Ернста.

У таквом контексту, логично је било да за нову књигу, наслова „Изгледам, дакле нисам“ одаберем чувеног Ернстовог „Слона са Целебеса“ вероватно најславнију слику целокупног, и ликовног и књижевног надреалистичког покрета, слику с којом је Пол Елијар, 1921. почео да гради своју надреалистичку галерију, слику која је први знак нове, другачије стварности с којом се, од тада, у уметности, а и иначе, сусрећемо – небо није небо, него вода по којој уместо сунца плове рибе, слон само личи на животињу, а у ствари је је машина, а нага и празна женска фигура на начин Европе призива бика из мита, што можда и  јесте овај привид слона, окруњен роговима...

Прича о уметности нема краја, нарочито ако у њу потопите огледало асоцијација. Књижевност је истинска земља чудеса, и зато је згодно најавити је из другог уметничког регистра. У сваком случају, слика нам показује како и када изгледамо, ми уствари то нисмо.

 Ђорђе Писарев