ИНТЕРВЈУ: ДРАГИЊА РАМАДАНСКИ  Понекад је добро не бити сасвим близу ономе што волиш

Прочитавши књигу два пута, од корице до корице, могу да кажем само толико: исправно поступа. Да и не помињем ведрину која прожима скоро сваки редак, и дарује блиставу ауру и проблематичнијим ситуацијама. О језику само толико: Драгиња Рамадански својим може назвати ретко исцизелиран стил, написао је поводом једне од књига Драгиње Рамадански Калман Јодал. А шта о свему каже Драгиња...

Рамадански и Нови Сад?

- Не само Нови Сад, у мојим очима ни један град не би издржао утакмицу са родном Сентом. Никада се није  постављало питање: Сента или... Увек је то било Сента и... Нанизало се доста тога. Међу најлепше сусрете  убрајам овогодишњи Просефест, на који, доследна себи, стижем аутобусом. То није неважно, јер у време распада наше државе, или када су нас бомбардовали, аутобуси нису саобраћали. Било је то  заиста клаустрофобично. На Факултет сам се возила у зору, млекарским комбијем, враћала друмских крстарицама, које су дуго кочиле на излазу из Темерина, где сам их сустизала, маскирана у „нешто између“. Скијашка капа одлично маскулинизује младу жену, мада  ни то није сасвим поуздано. Тада сам почела да преводим, бавећи се, за утеху, туђим речима.  То је било време када се Сенти и мојој маленкости  симболично придружио малтене цео свет: осим Новог Сада, Београд, Хамбург, Москва, Њујорк, Петербург, Пешта, Сегедин.

Мада сам играла бадмингтон са вереником на месту будућег Факултета, на коме сам кроз  коју годину одбранила докторат, мада сам чак и судбоносно „да“  изговорила пред новосадским матичарем, а на посао ишла кроз завејану петроварадинску тврђаву у Архив Новог Сада, или у некадашњи затвор на Рибљој пијаци, Нови Сад повезујем најпре са новосадским књижевним текстом, који је динамичан, савремен, разноврстан, дорастао свим животним и стилским изазовима. Или можда грешим? То је у овом случају предност. Понекад је добро не бити сасвим близу ономе што волиш.

Прозно стваралаштво данас?

- У есеју „Како написати причу а да се то не примети“, Сава Дамјанов открива састојке нужне за опстанак кратке прозне форме:  снажно и бестидно месо, узбудљиве салате и (искључиво) алкохолна пића.  Свиђа ми се ова метафора, у знаку Еуфеме, дојиље муза. Она  подразумева и писца, и дело, и читаоца, па и трезвене пехарнике, који  проверавају квалитет приповедног текста и  ударају му жиг читљивости.

Неки етаблирани писци се боје да ће на крају сви прописати. Заиста, та потреба постоји код већине људи, али нема разлога за страх. Продукција је у рукама искусних подрумара.  Они креденцирају – цењена радња пробања пића, да нису можда отрована. Уз помоћ специјалних алкохолометара проверавају има ли у реченицама опоја и врења - бахорења. Ето  могућег  модела писања.  Од воћке до комине, па до првенца и одбачених десет посто отровне метилуше. Што више се одбаци, остатак је питкији. Rakiyijska апаратура наликују на алхемијску (а тако се и зове: алимпик), са сплетом бакарних цеви за трансмутацију материје, са  наизменичним  жарењем и хлађењем. Сорор мистика, нигредо, опус магнум.

Има наравно и лажњака, шећеруша, које изазивају главобољу. Има и вотке од кромпира и буба-шваба, има и вискија од иверице и даске..За ракију се воће не бере. Клекне се на земљу, и молитвено пуже четвороношке,  у непрегледном мору презрелих плодова, који не желе да нестану без трага, који жуде за читалачким метаболизмом.  Овога пута у пљоски књиге. У причесном таинству читања, скровитом, баш као и писање.

Ваша прозна стратегија/портика

- Прво сам  мислила да сам дух из боце својих Аладина а после сам схватила да јесам моћна, и јесам невидљива, али такви су и батлери, зар не?  Сматрала  сам да је то у реду, да је то нормалан ред ствари: мазохисткиња и сви ти садисти, у чврстом загрљају.  Скривала сам се у фуснотама и поговорима,  „погрешним“ преводима мирећи завађене стране, претварајући бране у преводнице, гатове у жилипе. Био је то мој преводилачки кредо. Преузет од маме библиотекарке која је од дисидената правила читаоце Солжењицина, од криминалаца читаоце кримића, од онаниста будуће гинекологе. То је мисија нижих божанстава  Храма књиге – да брину о  читаоцима, писцима,  о укориченим и  прекориченим књигама.

Шта би радила моја мама да јој се у мраку библиотечког депоа испречио славни светски путник, и отео јој нетом поклоњену бомбоњеру (рецимо, од захвалне читатељке), сикћући док јој изврће руку: Шта си ми то дала! Или да јој се однекуд прикучио Оскар Вајлд, да би  у својству неупитног арбитра елеганције исмејао њен изанђали кишобран и прве седе? Да ли би мама и даље препоручивала  њихове књиге, стојећи на читалачкој  скретници књижевних смислова, или би  променила занимање? Не знам за маму, али знам за себе.

После дуготрајног  оклевања одлучила сам да постанем писац и из прве руке проверим како стоје ствари између смртника и бесмртника. У чврстом загрљају садисткиње и свих тих мазохиста. На љубазни позив уредника,  извлачим на видело избледеле жврљојке који су свих ових година извиривали из туђих корица. Крунили се из фиока, увек изнова одлагани. До неког тамо пролећа, кад на врби роди грожђе. Напрасне прозе-нервозе. Да ли су оне избегавали мене или ја њих? И како су, после толиких „збогом“, ођедном доспеле на сто, док је све остало збрисано? Зашто сам се коначно суочила с њима? Теши ме да уметност не стварају богови.

И иза најангеличније списатељице, испоставило се,  крије се фрустрирана (сиц!), удата (ваистину, сиц!) преводитељка (Феранте) и њене патворине.

Ђорђе Писарев