INTERVJU: DAMIR ZLATAR FRAJ, KNJIŽEVNIK, DRAMSKI I OPERSKI REDITELJ, KOREOGRAF Govoriti i pisati o onome što niko ne želi

S obzirom na svoju mnogostranu i mnogostruku karijeru, Damir Zlatar Fraj je više nego poželjan sagovornik na ovu temu. No, bilo je neminovno dotaći se u ovom razgovoru i njegove umetnosti, književnosti, romana koje je dosad napisao, poput „Kristalnog kardinala“, „Istarske ledi Makbet“ i za sada poslednjeg „Mame Medeje“, ali i onog u najavi, koji se zove „Federiko, ljubavi moja“, posvećenog Lorki, čuvenom španskom pesniku.

 Ima toliko stvari kojima ste se bavili, gotovo svim vrstama umetnosti. Kako vi sve to doživljavate? Da li je to više života jednog umetnika, ili je to jedan krug koji se ponavlja?

- Više puta sam razmišljao o tome, i onda sam došao do toga da su zapravo svi odgovori oko mene. Dovoljno je da samo pogledamo lozu, i grozd. Kada loza pušta svoj plod, onda to bude grozd sa jako puno bobica i grozdova na sebi. Svaki od njih je neka vrsta drugog talenta. Ja mislim da je samo neizmerna sreća i blagoslov moći izboriti priliku da se na sve te bobice usredotočiš, izabereš one koje su ti najvažnije, i kojima se osećaš ti najvažniji, da ih znaš artikulirati, i realizirati. 

 Ipak mora postojati samopouzdanje ili svest o tome da ste u stanju nešto da uradite. Da li postoji trenutak kada kažete sebi: ja to mogu da uradim, i sad ću to da uradim?

- Mislim da se to paralelno razvija u čoveku koji puno radi. Ja sam puno radio, i sada sam na neki način u penziji, barem što se tiče kazališta, ali ne prestajem da radim. Samo sam se preselio u drugi medij. Setio sam se da sam nekada u školama dobro pisao, pa sam isprobao i to kad sam radio drame. Ono što ja nisam mogao naći u drugoj drami, koja je već napisana, napisao sam sebi u svojoj drami, i onda sam je režirao. Ali, da bi čovek došao u to stanje, da to može danas, mora jako puno raditi i biti marljiv, stvoriti oko sebe situaciju u kojoj je to logično, i u kojoj ljudi vide to kao nadgradnju jednog istog čoveka, dobronamerni su i puste tom talentu da se tako raspojasa. Što sad odjedanput on piše dramu? Kad sam napisao prvu, „Krv i košute”, već sam bio tako daleko odmakao u rediteljskoj karijeri, i kome god sam se teatru obratio, svako je bio zainteresiran da je realizuje.

 I to je značajno. 

- To je značajno. Kad je ne bi hteo niko realizovati, sigurno je da bih ostao frustriran na tom putu, i da bi se to samopouzdanje slomilo ili bar narušilo. A upravo to, da su se otvarala sva vrata, i da su ti projekti posle isto pokazali kao veliki uspeh, da su glumci voleli da igraju te drame, znači da su one bile napisani na osnovu nekog znanja o igri i drami, o konfliktu na sceni, o puno pravila koje ti stekneš radom. I te drame su bile pune toga, i zato su se glumci, ne mogu reći zaljubljivali, ali jako voleli te moje likove, i te moje predstave su doživljavale veliki uspeh. Slovenija je mala, u kojoj sam ja tada živeo i radio, ali kad se jedan tekst pojavi u jednom trenutku na dve scene, onda je to već čudno...

 Književnost, odnosno pisanje romana je već neki izmak iz pozorišta, kao da vam je bila potrebna ta situacija u kojoj imate beli papir pred sobom, na koji možete da stavite bilo koju temu koja vas obuzima u tom trenutku?

- Pisanje je zaista nešto posebno, jedan posebni dar u životu koji primaš. Siguran sam da ga primam od boga, jer ja verujem u boga, potpuno, celim svojim životom, u svakom trenutku i naučio sam se taj link sa bogom imati otvoren u svakom trenutku. Tačno znam šta primam, koliko sam primio, i šta se od mene očekuje. Kad me ta božanska energija uverila da je ovo što pišem dobro, i da treba da nađem samo temu svog života, i kad sam našao temu svog života, mene ništa drugo više ne zanima. Mene ne zanima pisati hiljade romana, hiljade različitih stvari. Mene zanima misija, a to je upravo da govorim o tome o čemu niko ne želi da govori. 

Odlučio sam pisati i svedočiti samo o tome što sam svedočim, i neću prestati da govorim, jer vidim plodove toga. Vidim da to ima smisla. Znam da ne mogu biti u većini, znam da se za takav rad moram izložiti, znam i da to moram da platim. Ali, svako ima svoj krst i mora da ga nosi. S druge strane, vidim da to štivo dobro deluje na one koji dolaze jer zapravo i jeste pisano za one koji dolaze, da ne bi živeli u takvom strahu u kakvom sam živeo ja, i da bi na vreme shvatili svoja ljudska prava. 

Iako moje knjige govore i o LGBT pravima, zadnju knjigu su napale upravo te zajednice. Zapravo, ona njima „skida gaće”, da tako kažem, i govori o tome da su se zaljubili u hodanje po ulicama, i mahanje zastavama, umesto da uređuju  status zajednice. Jer nisam video da je, recimo, pokrenuto pitanje otvaranja dispanzera za posebne bolesti koje napadaju upravo tu populaciju. A moglo se, da se zaštite oni koji oboljevaju, da mogu partneri dolaziti do njih, da im mogu pomagati, ima toga jako puno. Kada se društvo bori sa femicidom, kada je žena tretirana kao nižerazredno biće, šta onda možemo tražiti, kakva prava? Mi još nismo došli do LGBT populacije. 

 Čini se da vas nervira vulgarizacija, pojednostavljivanje svega toga?

- Kod ovog pitanja mi strašno smeta povezivanje gej osobe sa seksom. Mi samo govorimo o seksualnosti, a zapravo se radi o jednom potpuno drugačijem biću, drugačijeg senzibiliteta, drugih osećajnosti. Gledajte samo u svetu šta su stvorili ljudi te populacije. Pa baš u „Mami Medeji“ se postavlja pitanje šta bi se dogodilo kada bi se organizovala LGBT zajednica i oduzela svetu sve ono što je nasleđe te populacije? Pa mi bismo ostali u mraku! Muzeje bi ispraznili, ispostili bi muziku... 

 Godinu dana je prošlo od objavljivanja romana „Mame Medeje“. Da li ste očekivali takve reakcije na njega?

- Nisam očekivao da će LGBT zajednica tako skočiti. To zaista nisam očekivao, zato što sam verovao u duboku svest o tome da je ono što ja govorim jako važno. Da se te stvari moraju urediti, da nisu svi isti, da ne možemo tolerisati samo tako. Mi moramo pronaći kakav je stav zajednice o ljudima koji žive u brakovima i bračnim zajednicama, imaju decu, i supruge, pa skrivajući se odlaze u gej klubove. Zapravo, nemam ništa protiv toga, ali ustajem u onom trenutku kada takve osobe, uglavnom jako glasno, napadaju istu tu zajednicu, podmeću joj noge. To licemerje. A sve što gradiš na licemerju, osuđeno je na propast. Kako to reštiti? Mora se naći način. Znači da se zajednica ima čime baviti. A to je samo jedno pitanje. Sada kada se zajednica otvara da bi je državni aparati priznao, i dao joj mogućnost da se socijalizira, onda i ona mora društvu doneti onaj bolji deo sebe. A da bi ga mogla doneti, onda i sama moramo raditi na njemu, za primer. 

N. Pejčić