Gatalica: Nešto više i veće od nas još postoji

 Pet godina posle velikog uspeha romana “Veliki rat” (Ninova nagrada i Nagrada “Meša Selimović”) sa gotovo bezbroj glavnih junaka, ovaj pisac “obrće ćuruk” i u fokus stavlja pozamašnu pripovest sa (samo) jednim baš glavnim junakom. Naravno, Gatalica, maštoviti praktičar, ne napušta osnove svoje pripovedačke strategije: spašavanje Priče povremeno izgubljene tokom teorijskih previranja mnogih književnika koj su se okušali u ovoj formi tokom 20. i 21. veka...

Poslednji argonaut i stari motiv potrage za zlatnim runom: s jedne strane potraga junaka za “tek malo, sasvim malo sreće”. S druge, vaša potraga za čitaocima?

- Moj novi roman je idealističko štivo. Šta će to danas, neko će kazati, kada živimo u sasvim praktičnom svetu, gde smo se kao nepotrebnog gabarita lišili svakog razmišljanja tipa šta će biti posle nas i šta je bilo pre nas? Ipak, mislim da nije tako. Svi tragaju za to ”malo sreće”, a ovaj roman nudi im upravo to. Poslednji argonaut nije samo mitsko ime za roman, to zapravo jeste nadimak glavnog junaka, koji gubi svako sećanje na svoj život, i kao prazna tablica upućuje se u rizična i opasna putovanja, da bi našao svoje zlatno runo, to jest pravu životnu sreću.

Stotinak milijardi privatnih priča (sudbina): može li sve to stati u jednu knjigu, ma koliko zamašna ona bila?

- Šta zapravo shvata junak moje knjige? Da nas kao ljude određuju samo ona sećanja koja su emotivno obojena, odnosno ona uz koje vezujemo našu ličnu sudbinu. Sadašnjost je samo tren koji se stalno kreće, budućnost nam je nesaznajna – kao ljude određuje nas samo naša emotivna prošlost. Kada gubi sećanje na to ko su mu roditelji, da li je jedna Sanja u njegovom telefonskom imeniku njegova sestra ili slučajna prolaznica, Konstantin Kon shvata da više nema ni njega. Ostalo mu je u sećanju sve što je zapisano, pa tako po učestalosti imena Kon shvata da je to on i da je napisao nekakve knjige, ali ko je zapravo? On to ne zna. Stoga se upušta u rizičnu borbu da uz pomoć lekara jedne opskurne klinike vrati ono što je njegovo. Doktori-eksperimentatori na kraju uspevaju da mu vrate njegovo sećanje, ali u tom času Kon umire i shvata da se tačna mapa ličnih sećanja čuva na jednom mestu. Tu su sva njegova sećanja, ali i tačno upamćene emotivne činjenice svih sto sedam i po milijardi ljudi koliko se pretpostavlja da je živelo od drevnog grada Ur do danas. Zamislite njegovo iznenađenje kad shvati da se pridružio tom svepamćenju ili panmemorijumu.

Izlazak iz senke „Velikog rata”

Još traje recepcija romana „Veliki rat“. Kako se izlazi iz senke knjige o kojoj su pričali gotovo svi koji u Srbiji čitaju?

- Nakon četiri godine završio sam pisanje romana koji je moj prvi veliki roman nakon „Velikog rata“. Odista mnogi pitali su me da li bih nastavio „Veliki rat“, sa junacima koji su preživeli. Bilo je i ambicioznih predloga da nastavim roman i s umrlim junacima u nekoj zaumnoj ravni. Sve te predloge morao sam, nažalost, da odbijem. Da bi se izašlo iz senke romana o kojem pričaju mnogi, treba sesti i napisati sasvim drukčiji roman. Umesto mnogo karaktera, ovde se sve lomi oko jednog heroja, nasuprot istorijskoj temi, sada je intriga u jednoj naučnoj zagonetki: šta rade bele glijalne ćelije u našem mozgu, kojih ima 90% a do pre samo malo više od pola veka mislilo se da ne rade ništa. Danas se zna da jedna s drugom komuniciraju, ali šta saopštavaju, to još ne zna nauka. Ovo je zgodno mesto da počne roman.

Kada kažete da je roman “luksuzan”,  odmah pomislimo na romane-ideje-projekte Umberta Eka?

- Pa, hvala za to poređenje. Da, mislim upravo na to, ali i na još nešto, što možda kod Eka nije u svim knjigama dovedeno do potpune ostvarenosti. Ja, naime, verujem da roman mora biti 100% zabavan i u isto vreme 100% filozofski. Računam da svako treba da bude moj sabesednik-filozof ako to može i želi, ali da radnju može pročitati i malo načitanije dete u osnovnoj školi, zato što se u njenom središtu nalazi avantura. Nije to uvek lako ostvariti. Postoji jedna predrasuda pisaca da se ne može ”misliti” kroz radnju ili zaplet u romanu. Verujem da to duboko nije tačno, i da roman ne voli ”traktate” koje izgovaraju njegovi junaci ili narator, i štaviše da je to suprotno tkivu romana. U ovoj knjizi napravio sam tako neobičnu radnju da ona zaista ide diktatom ljudske kinetike: spletom ljubavi, mržnje i ambicija, ali i diktatom promišljanja. 

Junak oslobođen sećanja: oslobođen predrasuda i stereotipa, oslobođen dobre, ali i loše karme; zgodna prilika za novo rođenje, novi život – još jedna šansa koja se, rekao bih, u realnosti nikom ne pruža. Ili se varam?

- Upravo tako. Roman mora biti veći od života, ne samo zato što on nije puka preslika stvarnosti, već stoga što je on ”u radnju i karaktere” obučena ideja. Možda bi dobar naslov za roman ”Poslednji argonaut” bio i ”Novi život”, ali taj naslov Dante je 1295. godine već ”potrošio”. No, kako bilo, nije potrošio ideju da junak dospeva do dna svog života i odatle se uspinje gradeći novi život, pa i bitisanje nakon smrti. Zanimljivo je koliko se ideje zapravo ne mogu potrošiti i koliko jedna, evo stara, zamisao o neverovatnoj izgradnji heroja može dobiti novo opredmećenje u romanu o junaku koji je po svemu savremen i čije se putešestvije završava trenutkom sadašnjim: odnosno s junom 2018. godine. Zašto ovakav junak danas? Ne samo stoga što će on dotaći osećanja mnogih, već stoga što svim čitaocima želim da pošaljem poruku da razmišljanje o nečem višem i većem od nas i dalje ima smisla i da će uvek imati smisla, ma kakav vek da živimo, jer je ugrađeno u najdublji sloj našeg bitisanja i ljudstva uopšte. 

Đorđe Pisarev