Gatalica: Zašto, kome i kako pišem?

Ipak, nema težeg pitanja za umetnika nego ga pitati zašto se bavi umetnošću. To i nije posao, to je neka potreba, na prvi pogled kao kijanje: umetnika svrbi nešto u mozgu, valjda tamo gde stanuju emocije, i ima potrebu da taj poticaj prebaci na platno, hartiju ili u zvuk instrumenata.

Dakle, zašto pišem? Bavljenje umetnošću je neka vrsta transfuzije čoveštva. Moglo bi se kazati da su umetnici dobrovoljni davaoci čoveštva. Ostavljaju ga na papiru, a čitaoci to prepoznaju i čitajući priče koje ih dotiču, unapređuju svoju ljudskost, tako što nakon prave knjige postaju bolji, promišljeniji, osećajniji. Čovek ima dve osobine koje ga razlikuju od životinja: ume da se smeje i sažaljiv je prema slabijima, kljastima, odbačenima, niščima umom, rečju svima koji bi u životinjskom ili nacističkom svetu bili odstranjeni bez mnogo milosti, jer tako borba za opstanak nalaže.

Da bi unapredila sažaljivost – jednu od dve temeljne čovekove osobine – literatura je usavršila još jednu dragocenu osobinu: ona uči i pisca i njegove čitaoce kako da se stave u tuđu kožu. Pisac prvi ulazi u kožu svojih junaka, pa pokušava da shvati i sveticu i ubicu; i nacistu i Jevrejku; i ludaka i ludakovu pribranu ženu. Pisac u toj veštini vežba i svoje čitaoce, koji će nakon dobre knjige teško povikati: ”Smrt, Amerikancima”, ili ”Dole, pederi”, a da ne pomisle kako je tim Amerikancima i kako je tim „pederima“ posle takvog povika. Dobar čitalac neće reći da je neko ubica dok mu se krivica ne dokaže, ali dobar čitalac, s druge strane, neće dopustiti da se dokazanom ubici relativizuje njegova krivica, ma koliko da će i takvog ubicu pokušati da razume.



Eto, i odgovora kome pišem. Onima koji su ljudi. Onima koji neće da budu poslušna masa, sigurni glasači, onima koji ne veruju da bilo kome treba dati apsolutnu vlast i najpre onima koji znaju da je demokratija večno nesavršen proces koji stalno treba unapređivati, jer alternativa ne postoji. Ali, eto odmah i jednog paradoksa: dok pišem, ja o takvom idealnom čitaocu uopšte ne razmišljam! Tek kasnije, kada se  knjiga odštampa, mi postajemo saveznici, zakleto društvo Ljudi; tek kasnije, ali dok se knjiga rađa, dok nastaje, razmišljam samo o knjizi.



To je paradoks, ali zajednički je praktično svim piscima. I to stoga što je pisanje ozbiljna stvar. Knjiga je uybenik emocija, krivudav ali siguran put ka pravičnosti, no ona je pre svega objekat lepote. A da bi bila objekat lepote, nužno je da bude komad savršenstva. Vražji teška stvar. Zamislimo samo koliko bi svakom od nas bilo teško da ”od oka” bez pomagala ili instrumenata, u žitkoj glini rukama izvaja savršenu loptu.

Pišući roman, pisac mora da napravi često stotinu takvih savršenih lopti koje su povezane komplikovanim sistemom zajedničkih rotacija i sve to bez ikakvih mernih instrumenata, osim njegovih osećaja, ličnog iskustva i dobrog ukusa. Pisanje se zato ne uči u školama kao ostale umetnosti, jer sama tehnika ishodi iz jedinstvene piščeve ideje i potpunog osećaja da se svakom novom knjigom pravi novi svet.



A taj novi svet kod mene nastaje u potpunosti najpre u mojoj glavi. Nisam od pisaca koji pišu i brišu. To jest jesam, ali pre nego što sednem pred ekran računara. Teško je napraviti savršene odnose junaka, idealno prečišćenu emociju i na to mi ode više godina, ali sve to menjanje i doterivanje radim pre nego što sam napisao i jednu jedinu rečenicu.

Tek kada sve legne kako treba, kada znam i početak i sredinu i kraj, sedam da pišem i onda je to za mene daleko zabavniji deo posla, koji obično zovem ”lepo zapisivanje”. Dešava se zato da knjige od preko tri stotine strana ”napišem” za tri nedelje. Ali, to je samo ”zapisivanje”. Njihovo pisanje trajalo je često i deset puta duže u glavi, na terenu idealnih slika, odnosa i reakcija mojih junaka. Tako pišem, eto i kome pišem.

Jednostavno, zar ne?



Priredio Đ. P.