Đurićevi „Kvadrati koji govore“: Strasni prikazi „Priča u slikama”

Đurićevi tekstovi, originalno objavljivani u različitim medijima, od magazina do internet sajtova, bave se istorijatom izlaženja i sadržajima različitih izdanja, od “Strip zabavnika”, “Nevena” i “Zlatnog klikera” do Bonelijeve produkcije, koja su obeležila ovdašnje prostore od 19. do 21. veka, odnosno analiziraju profile različitih strip junaka, od praistorijskog istraživača Rahana i internacionalnog lekara-humaniste (sa, kad je potrebno, jakim pesnicama) Doktora Žistisa do nepravedno zapostavljenih stripova mađarskih autora iz socijalističkih vremena, od unikatnog Brećinog opusa do uzbudljivog bogatstva Vojvođanskog stripa ili manufakture “domaćeg” Tarzana. Namera autora očito nije bila da ispiše klasičnu faktografsku istoriju-hronologiju objavljivanja stripa na ovdašnjim prostorima već da svojim temeljnim zahvatom u ovu materiju uverljivo skicira kako objektivnu sliku opstajanja i razvoja stripa (sa akcentom na ulogu “priča u slikama” u popularnoj kulturi), tako i sentimentalnu verziju ovih događaja u svetlu uticaja stripa na odrastanje čitavih generacija (pa i samog Đurića). Ovakav postupak daruje tekstovima i čitavoj knjizi plemenitu patinu prohujalih vremena u kojima su deca otvorenih očiju upijala čarolije velikog sveta prema kome koračaju.

Po sklapanju korica knjige znatiželjnom se čitaocu nameće krucijalno pitanje svih eseja koje glasi:  Šta ostaje u svesti čitaoca nakon čitanja i razledanja strip magazina ili albuma?

Ponajpre je to zadovoljstvo zbog otkrivanja drugih svetova, uzbudljivih avantura, sjajnih slika. Zadovoljstvo koje će uskoro ustuknuti pred sledećom senzacijom, burnijom ili tek mlakom, opet izazvanom stripom za kojom će, opet, slediti još novije i novije… Naravno, uslov za takve doživljaje jeste sklonost prema ovoj vrsti sadržaja za koju nisu sposobni svi ljudi; neki više vole igre sa loptom, vožnju, virtuelne igrice ili, kako to danas govori mlađarija, “blejanje”. Ima i onih koji čitanje stripova i uživanje u njima doživljavaju kao fazu u stasavanju u “ozbiljne” ljude; takvi generalno ne vole da ih podsećaju na detinje “slabosti” pa takve rabote brane svojoj deci. No, senzacije izazvane stripovima podrazumevaju određeni broj sati sedenja i fokusirane pažnje koja se produžava na praćenje određenih izdanja na kioscima ili u knjižarama, planiranja “strip budžeta”, kontakte sa drugim strip zavisnicima, razmenu publikacija i manje ili više intenzivne diskusije o pročitanom. Strip je ne samo ulaznica za egzorične, začudne avanture i doživljaje koji razvijaju posebnu vizuelnu i tekstualnu percepciju za ovaj medij (ali i čitav svet) već i u u posvećeni krug ljudi sa istim darom (ili manom); a sledeći korak u doživljavanju stripa kao umetničkog dela je iščitavanje knjiga koje se bave promišljanjem sadržaja, ideja i poruka stripova. Tada se posvećenici definitivno odvajaju od trivijalnih konzumenata stripova koji ih koriste tek da se na prijatan način zabave. Oni po uzrastu mali i neiskusni željni su atrakcija; isto će važiti i za mnoge druge, mada su po godinama odrasliji. Svi oni spadaju u takozvanu “nemu većinu” koja pasivno konzumira ponude masovne kulture prema svojim sklonostima i afinitetima kojima se “pokoravaju” bez mnogo razmišljanja. Njihovo zadovoljstvo je, pak, primarni cilj biznismena koji ulažu novac u tzv “žvake za oči i um” pošto bez naklonosti “neme većine” nema profita u stripu (baš kao ni u filmu, muzici, zabavnoj literature).

Đurić sledi stope prethodnika koji su predano i samopregorno, bez pomoći zvaničnih institucija, utirali put istorijskom i serioznom sagledavanju i promišljanju stripa. Njegovi tekstovi napisani su temeljno, potkrepljeni činjenicama i lucidnim zaključcima ali i emocijama koje strip pobuđuje i prenosi. Otuda tekstovi u ovoj važnoj i valjanoj knjizi, odišu dobrodušnom svežinom i poletom izazvanim trajnom fascinacijom stripom. Strast sa kojom su ovi eseji pisani poziva upravo takve, strasno radoznale čitaoce.

Ilija Bakić